COINCIDENTIA OPOSITORUM - КУЛТ МРТВИХ

КУЛТ МРТВИХ

Бизаран магијско-религијски обичај

"Coincidentia oppositorum"

   је фраза која значи подударност супротности или место подударности, јединство супротности. То је неоплатонски термин који се приписује немачком кардиналу и филозофу Николају Кузанском који је први почео да разматра ову тематику у првој половини 15. века. Историчари, филозофи, психолози хришћанске, исламске и јеврејске религије из 20. века, често су користили тај термин у својим есејима о митовима и ритуалима, описујући "коинциденциа опоситорум“ као "митски образац“ за трансценденцију и бесконачност. У алхемији, “коинциденциа опоситорум“ је синоним за комбинацију и представља највиши степен алхемијске комбинације који се састоји у сједињавању човека у "unus mundus“ - "један свет“. Термин се такође користи за описивање откривења јединства ствари за које се верује да су различити и немогући као на пример, да ли уопште постоји било каква веза или неко јединствено место где се могу сусрести различити светови попут света живих и света мртвих.
Такав увид у јединство ствари је нека врста трансценденције, и налази се у разним мистичним традицијама широм света.

Корени ових бизарних обреда потичу још из времена најстаријих култура и цивилизација . У делимично измењеној форми у самом начину извођења ритуала, ови обреди били су саставни део ритуалног чина многих религија. Трагове религијско магијских обреда можемо наћи у будизму, хиндуизму, код Сумера, Египћанa, такође и у религијама Маја и Инка али и код једног народа у Европи тачније у источној Србији. Код појединих народа, такви обреди постали су традиција која се задржала све до данашњих дана као и у неким местима источне Србије где су се ови обреди одржавали до самог краја 20. века.

Посмртни ритуални обреди код народа у источној Србији

    "Култ мртвих" спада у један од бизарнијих обичаја чији су обредни ритуали везани за покојнике. Ова традиција распрострањена је у готово свим областима где је настањена такозвана "влашка" популација која је најзаступљенија код народа Мунћана у широј области Мајданпека и Бора, код Унгурјана у Звишкој и Хомољској области са околинама Петровца и Жагубицe као и код Царана у Неготинској крајини.

Готово сви погребни обичаји Влаха источне Србије почивају на традиционалним народним веровањима која вуку корене из древних времена и сви су усмерени ка томе да преминулом олакшају прелазак на онај свет, као и вечни боравак у рају. Тако Власи и данас одржавају такозване помане (даће) за покојнике, изливају воду за мртве, праве привег (привељ), велику ватру налик ломачи око које играју дуга ритуална кола, приређују посебна кола за мртве, одлазе ноћу на гробља и такође пале ватре, а све до поткрај 20. века одржавали су и посмртне ритуале "откопавања покојника", "црне свадбе" и "разговор са покојницима"

Откопавање, усправљање покојника

   "Откопавање покојника" (Прǎдǎзгропату) је најморбиднији обред, изводи се на следећи начин; прво се раскопа гроб и потом извади се ковчег. Ковчег се усправи, отвори, затим белом марамом пребрише се лице покојника и окрене према првом јутарњем сунцу. Последњи забележени случај откопавања покојника догодио се у Дебелом Лугу код Мајданпека 90-их година 20. века.

Црна свадба

Такозвани обред "Црна свадба“ одиграо се последњи пут 2004. године такође у Дебелом лугу селу поред Мајданпека. Ако је у питању млада мушка особа, да не би био сам на оном свету, његова вереница за живота постала је невеста у смрти. На тим ритуалима, црним свадбама, уз певање и нарицање врше се свадбени обичаји. Сви учесници играју коло око сандука за његову душу.

Русаље, разговор са покојником

   "Разговор са покојником" који се још зове Русаље или Русаљке, примењивао се у селу Дубока недалеко од Кучева. Овај ритуал обављају, како за себе тврде, посебно обдарене и изабране девојке или жене. Оне падају у транс једном годишње и то на одређени верски празник СИЛАЗАК СВЕТОГ ДУХА НА АПОСТОЛЕ - ДУХОВИ или ТРОЈИЦЕ. По веровању мештана, оне успостављају везу за ”оним светом”. Данас је тај ритуал само симболичног карактера који представља део традиционалних обреда на многим манифестацијама културно етнолошких садржаја.

Привељ

За посебне годишњице, за све умрле "у мраку", тачније за све оне који су издахнули без свеће крај узглавља, пале се обредне ватре или привељи које представљају ломаче. Велики привељи приређују се на празник Духови. У сред села пале се ватре за све мртве који су умрли "без светлости" и уз "помане“, коло се око ломаче игра до јутра.

   Све те магијско-религијске радње праћене су богатим гозбама, јер се сматра да се обиљем јела, пића и музике, покојник на оном свету који је мрачан, хладан и безводан, уводи у рај и благостање. Главну улогу у свим обредним ритуалима влашког култа мртвих обављају жене из најуже родбине умрлог. Оне су свештенице и чуварке традиционалне народне религије. Чим наврше седам-осам година, у тајне обреда уводе их старије жене, најчешће бабе или сеоске врачаре. Уче их магијским радњама, молитвама, као и да клечећи на коленима и лактовима изговарају посебне обредне молитве зване мартурије, које омогућавају да се отворе границе између два света да би покојници могли да дођу на овај свет и лично узму дарове које им живи спремају.

Овим ритуалним обредима, можда се симболички "пробија" границе између два света. Наука о свесном стању човека после смрти, а посебно веровање да се духови умрлих враћају да служе живима, припремила је пут савременом спиритизму. Уколико је мртвима дозвољено да приступе Богу и светим анђелима, уколико им је указана предност да стекну знање које превазилази оно које су имали за живота, поједини су мишљења, зашто онда они не би могли да се враћају на Земљу да просветле и поуче живе.

   Као прилог тексту у видеу  - Обичаји Влаха у Неготинској крајинина - YouTube каналу Одисеј68, део обичаја код народа који за себе тврди да су пореклом Срби чији је матерњи језик влашки, познатији као Царани.