ЉУБАВНО ЕРОТСКИ ОБИЧАЈ У ИСТОЧНОЈ СРБИЈИ

 

   До не тако давног времена у неким деловима Србије, гајили су се многи обичаји који су обухватали све сфере живота, од верских до оних најморбиднијих. У појединим крајевима Србије, постојали су бизарни еротски обичаји који досежу до одвратности. Неки од тих обичаја забележени су и у нашој књижевности у делу „Нечиста крв“ Боре Станковића у којем је описан однос свекра и снаје. Данас би, наравно, нешто такво било скандалозно, али све ове обичаје морамо разумети у духу времена када су се практиковали. Тај обичај зове се “Схоначење” а поред тог обичаја постојали су и други као што су "Оргије", "Соротат", “Левират” и обичај распрострањен код Влаха у источној Србији под називом “Стрнђање”.

   У овом тексту представиће се љубавно еротски обичај Стрнђање који не спада у групу бизарних обичаја, мада многи овај обичај сврставају као бизаран. Међутим, очигледно је да су исти неупућени или лоше информисани о смислу саме сржи обичаја. Стрнђање је обичај који је везан за народ у источној Србији којег су практиковали млади који су били сексуално необразовани односно који још увек нису ступили у брачни однос. 
Назив потиче од влашке речи - стрнђ - што значи - стегнути - док стрнђање представља грљење и миловање односно садашњим популарним жаргону сматра се "мување и ватање".

. 
Била је то једна врста иницијације у свет одраслих где се посебно водило рачуна о припреми младих за будући брачни живот. Стрнђању су приступали са првим знацима заинтересованости за супротни пол и тако постајали момци и девојке.
Да би припремила децу за рани брак, заједница се труди да их кроз обичаје уведе у свет одраслих и убрза њихово полно сазревање. Младима је био дозвољен разговор, грљење и миловање, али само изнад паса што би представљало врсту предбрачног односа, за улазак у свет одраслих.

Када се заврше радови на пољу, почетком јесени, организовано би било стрнђање. Овај обичај се, између осталог, упражњавао током Белих поклада - последњег дана пред почетак ускршњег поста. Момци и девојке би се сакупили у центру села, палили би велике ватре, које су прескакали и око њих играли а онда би мушкарци прилазили девојкама и одводили би их на скровита места где би се бацили "у акцију“. Секс ипак није био дозвољен, а звали су га "Велико Стрнђање“. Ако коју девојку момак није одвео, њени родитељи би то сматрали неуспехом јер ниједан момак није њихову кћер пожелео. Најгоре су окарактерисане девојке које се нису стрнђале или су ретко биране.

Сматра се да овај обичај води порекло од времена владавине Турака мада постоје индиције да корени овог обичаја досежу много даље у прошлост и да је настао и провлачио се вековима са осталим обичајима везаних за ово поднебље. Јасно је да је стрнђање имало важну социолошку функцију јер је то је био начин да се млади друже и зближе, а за девојке је био начин да одаберу мужа. Родитељи би увек били попустљивији ако је потенцијални младожења био пажљив и нежан приликом стрнђања.

Стрнђање су контролисали сами парови, родитељи и читава заједница, па су се ретко дешавали инциденти и одступања.

Ипак, крајем 1940-их година у селу Манастирица код Петровца, догодило се да је девојка током стрнџања затруднела и остала да се породи код мајке.

Чињеница да овај догађај памти село четрдесетак година и да је девојка остала код мајке и није се удала, указује да су овакви случајеви били ретки, те да је средина осуђивала кршење постојећих правила. 

Можемо се сложити са чињеницом да је овај обичај претеча садашњих "Журки" са разликом што је био под одређеном контролом самих парова и непосредно од родитеља и без упражњавања алкохола и дроге као што је то данас случај.

Обичај Стрнђање, почео је да одумире доласком комуниста на власт јер је донет указ за строгу забрану одигравања свих врста обичаја који су се неговали од прастарих времена, Поред забрана и тадашње промене у социјалном и друштвеном животу свих грађана умногоме су утицали на начин живота код људи. 

Очигледно, Србска етнологија није адекватно разумела мотив овог обичаја јер није схватала културу тог народа на прави начин, те постоје одређене грешке код научника који су начинили током истраживачког рада и окарактерисали га као бизаран управо због неразумевања културе и обичаја народа из овог дела Србије.

  Међутим, стицајем нових послератних прилика које су уследиле променом државног режима, дошло је и до промена у друштвено социјалном животу. Појавили су се пороци који су прерасли у обичај. Тако је дошло и до смене "актера" у обичају стрнђање, где су "старији" заменили "младе". Основа новог обичаја била је прељуба коју су назвали "Велико Стрнђање." До стварања овог новог таласа, у већини случаја, дошло је из разлога што млади више нису сами бирали своје животне сапутнике из љубави већ су тај одабир чинили њихови родитељи без обзира свидело се то њиховој деци или не. Родитељи будућих супружника састајали су се и уговарали бракове за своју децу неколико година пре када њихова деца још увек нису знала шта значи брак. Оног тренутка када су родитељи сматрали да су њихова деца физички (не и психички) сазрели, одмах су их везали браком. То су такозвани дириговани бракови. Из тог разлога млади у селима источне Србије веома рано улазили у брачне воде. Границе старости биле су за девојке узраста од 13 до 18 година док за момке та граница је била у распону од 15 до 22 године старости. Такорећи, млади родитељи су добивши пород, у одређеном времену заједно одрастали са својом децом. Одатле потиче и она чувена изрека, " Пре ћу оженити стару девојку са села од 20 година него младу девојку из града која има 30 година".

У већини случаја, млади нису имали избора у одабиру свог животног сапутника из љубави и због тога, касније када су сазрели побудила им се свест о емотивним односима и стању у коме су били затечени. Главни разлог уласка у дириговане бракове је тај што су родитељи удавали кћери и женили синове из интереса а најчешћи било је материјално и имовинско стање. Други разлог је породична наследност.  Неке породице имале су од порода само женске потомке и да не би све удајући се напустиле своје родне куће јер би у том случају та домаћинства замрла, доводили су зетове да живе у тим кућама. Често се дешавало да зетови промене чак и своја презимена и узму женина. На такав начин домаћинства су опстајала. Бракови у којима су супружници били само физички присутни један поред другог, где није постојала узајамна привлачност ни љубав, што би данас рекли "ни трунка хемије", једноставно, били су принуђени да потраже своје праве али тајне љубави на неком другом месту. Љубавни састанци одигравали су се на свим могућим местима где би се у датом тренутку указала пригодна прилика. Такве тајне везе трајале би годинама а неке чак и до краја живота. Оно што је интересанто за ове парове је, дешавало се да оба супружника имају по своју тајну љубав и да су обоје знали да свако од њих врши прељубу,  До развода бракова није долазило из простог разлога јер су обоје били свесни да је тај њихов брак наметнут мимо њихове воље. Знали су своје улоге у том браку, подизали децу, радили на имањима, одржавали домаћинство и били активни у друштвеном животу локалне заједнице. Ови бракови су били наметнути из интереса исто као што су то некада радили краљеви и властела. Постојали су и бракови у којима су се супружници у тим диригованим браковима временом заволели и у љубави срећно живели и остали верни једно другом читавог живота.

Обичај велико стрнђање који је настао због друштвено социјалних услова готово да је изумро такође због садашњих великих промена и сасвим другачијих услова за живот. Данас је, велико стрнђање или швалерација на србском, еволуирало у један други, више материјално интересни него љубавни чин и увелико се упражњава како у селима тако и у градовима.