ВРЕМЕ КАД ЈЕ СУНЦЕ ЗАСИЈАЛО УСРЕД ПОЛА НОЋИ

 

Ово је легенда о нашој пра мајци "Белој пчели" великој богињи Сорбони која је предвидела и спасила народ од велике катастрофе, природног догађаја који је проузроковао низ епохалних географских промена као што су нестанак Панонског - Жутог језера и стварање реке Дунав

     Легенде из народног усменог предања које су настале на простору источне Србије и данас се радо препричавају, веома су богате разноликим садржајима. Од тих легенди, постоје две, једна из Звижда, друга са Хомоља у којима се говори о истом догађају али свака са свог становишта доживљаја који се десио у далекој прошлости. 

(Да не би дошло до понављања истих прича обе су хронолошким редом спојене у једну целину). 

   У атару села Лазницa недалеко од Жагубице, на брду које носи назив Пчелињи крш, (Крш ку албина, на влашком) и данас су видљиви остаци зидина некадашњег утврђеног насеља Пчелињи град кога зову још и - град на стени. Реч је о брду који се налази на југоисточним обронцима Хомољских планина, односно на источном рубу Жагубичке котлине. Брдо изнад Лазнице првобитно је било насељено још у давној праисторији. Међу најстарије налазе спада, бакарна секира која потиче из периода винчанско–плочничке културе као и фрагменти керамичких посуда указују да је локалитет коришћен и током бакарног доба. Највише фрагмената припада културама из овог периода док се неки налази сврставају у рану фазу жутобрдске културне групе. 

У својим белешкама, аустроугарски путописац Феликс Каниц, помиње праисторијско оружје које потиче са рушевина некадашњег града. Мештани памте остатке зидина на западном и средишњем делу ливаде. Приликом обиласка установљен је разбацан ломљени кречњак средње и мале величине, као и примесе кречног малтера. Приближно на њеној средини, у новије време уочен је илегални ископ унутар којег је установљен кречни малтер жућкасте боје.

Легенда:

  "Кад се појави комета, пре него Виле, Велика Мајка – Богиња Родитељка свих пчела, како је јoш зову: Велика Пшелка, Велика Матица, јутрима и јутрима, данима и данима позивала је све матице пчела да крену својим ројевима у Светилиште ка њој у Пчелињи град.

 (У овој легенди примењена је мистификација у којој се помиње лик Велике Пчеле или Велике Мајке која је ништа друго него Богиња Сорбона, мајка свих Сораба - Срба. Такође, иста је примена и за назив - пчела - односно ројеве пчела, која у ствари, представља Србе као представнике беле расе који су били најмногољуднији и најраспрострањенији народ Старог Света).

Град у камену био је савршенство на свету. На највишем врху налазило се светилиште са златним кипом Богиње Мајке – Велике Пшелке одакле је Велика Пшелка позивала: Мат! Мат! Мат! Мат! Мат мато! Мат мато! Мат мато! Мат!.... Одјекивало је горама и планинама, надалеко се чуло. И матице подигоше своје ројеве, зазујаше пчеле, забрујаше ројеви са свих страна и сабраше се у Пчелињи град, нашавши уточиште од велике земаљске катастрофе која ће уследити. Мед је почео да тече низ стене од толиких пчела. Остадоше само по неки старац и старица, на врховима планинским, који су се затекли код стоке, нису били у стању да ходају до Пшелињег града те се помирише са својом судбином. 

Усред једне ноћи на небу се појави "нешто" што је сијало као Сунце али је летело много брже од најбрже птице из смера од места са кога се рађа оно наше право Сунце, ка месту где залази (са истока ка западу). Толико је било сјајно да се усред ноћи видело као по дану. Док је великом брзином прелетало изнад Хомоља испуштало је звук као стотину змајева одједном. Није дуго летело преко Хомоља, (јер је било у понирању), све док није пало на земљу. 

Са места где је пало, одједном се појавила огромна ватра која се уздигла високо у небо и одмах након тога избио је велики пожар огромних размера где су данима горели земља и вода. (то место је касније названо "пожарно поље". Поново се појавио страховити звук али овог пута другачији и много јачи, као стотину грмљавина бога Перуна. (звук експлозије после удара) 

Затутњало је све, затресле се планине и долине, стене са врхова планина су се ломиле и откотрљале се у подножја а у Речака (засеок) на Бељаници је поново прорадио вулкан. Гореле су те високе стене, риктала је лава у небо. Земљотрес је потресао све. Раздвојиле су се Горњачке стене и прелепо Хомољско језеро поче да истиче.( између планина Мали Вукан и Јежевац отворило се ждрело кроз кога је отекла вода из Хомољског језера а то место данас се зове Ждрело) Сатима се земља тресла и превртала. Поред свега лошег, појавили су се неколико десетина метара високи водени таласи који су се створили од потреса са Хомољског језера и много већи који су настали од директног удара астероида у Панонском мору који су у приобаљу додатно збрисали све пред собом. Готово сви објекти који су зидани од камена у трену су се урушили. Ову катастрофу преживели су само они који су били стационирани на високим пределима планина. Такође и многи од њих су страдали од одрона стена са планина или од пада материјала приликом урушавања кућа. 

Легенда даље каже:

И преврте се Горњи свет у утробу земље, а исплива доњи свет над Земљу. Нестадоше градови и Светилишта са обале језера и цели Х(О)мољ град. Док се превртале вода и ватра по земљи, једини који се није бојао, био је деда Коледо (сада хришћански Свети Никола). Он је стајао на једном планинском врху и молио Свевишњег бога Сварога да заустави овај "смак света" и да смири Земљу. Подигнутих руку у небеса молио Оца Васељене наше да не угаси живот на Земље, већ: "Да Озари јутра и отвори седмора небеса и остави живот да тече даље.” И кад се све смирило, стиша се и време и земља, пошто деда Коледо измоли да се обнови живот, свет на Земљи, Свевишњи отац Сварог рече: "Изађи Видо да видиш.” Растворише се густи, тамни облаци, отворише се небеса и појави се светло Сунце у својим златним кочијама, које су носиле птице златнокриле, златноглаве и на Сунцу се појавише три рога златна, а потом се појави знак божји – Свастика Сетве. То је био знак свима који су преживели смак света да ће Свевишњи бог Сварог засејати опет семе своје на Земљи."

Легенда из Звижда описује исти догађај и повлачење воде из (назовимо га) Звишког залива који се у времену постојања Жутог језера, простирао до садашњег села Бродица, удаљеног 15 км од Кучева идући магистралним путем ка Мајданпеку. У легенди се каже: "... и море се из залива повлачило и више никада се није вратило. За собом је оставило златну огрлицу којом се, док је постојало, златом китило." (приликом повлачења воде из залива, златоносна река Пек је стварала свој нови ток све до ушћа у Дунав код Великог Градишта)."

Шта се заправо десило?

 Те ноћи дошло је до пада већег астероида баш где се данас налази садашњи шири центар града Пожаревца. На месту удара створила се снажна експлозија а затим и огромна ватра где се каже да су данима гореле земља и вода. Како је то могуће?  

Познато је да ова област као и читава шира територија Стига лежи на великим количинама фосилног горива. Испод слоја хумуса и лесних наслага налазе се велике количине угља, нафте и земног гаса. (као потврду имамо данашњу експлоатацију угља, нафте и гаса на читавој територији Стига). 

Приликом пада ужареног астероида, дошло је до експлозије и паљења једног или свих наведених фосилних горива који су горели данима. Доказано је да ватра од ових извора енергије се веома тешко гаси. Из легенде сазнајемо да се на месту удара створио дубоки кратер у коме је горела ватра и заједно са водом која је продирала у кратер избацовала у атмосферу дим помешан са паром. Улазак воде у кратер је постепено хладио усијани кратер и гасио ватру док је није начисто угасио. Природно гашење ватре као у овом случају нам указује да је пожар једино могла да угаси велика количина воде која је прекрила кратер. Овај податак даје нам јасну потврду да је ово место било под воденим прекривачем од тада великог Панонског односно Жутог језера како су га наши преци звали и налазило се у делу кога су такође наши преци звали "уста мора", у равници између Пожаревца и Смедерева. Такође је познато да се после нестанка Жутог језера на том месту дуго векова налазило језеро које се исушило тек негде средином 19. века али су његови остаци били видљиви у облику мочваре неколико деценија. Према причама и неким али ретким записима, језеро је почетком 19. века било елипсастог облика ширине око 700 м и дужине око 1500 м. Данас је тај део града убедљиво најнижа тачка на читавом простору Панонског басена у који спада и Стиг. По том јединственом пожару прво насеље а касније и град, добио је назив Пожаревац док се област некадаших "уста мора" зове Пожаревачка равница. Коначно добили смо и одговор на питање, како је могуће да у окружењу Пожаревца постоје три реке Дунав, Морава и Млава а град није никао ни поред једне од њих што је веома чудно да се насеље није изградило поред воде. Разлог је следећи, прве куће изграђене су средином 15. века управо поред овог језера. Што значи, ипак је прво насеље никло поред воде.

У ткзв грчкој митологији овај догађа је мистификован и забележен као борба гиганата друге генерације божанстава у коме је бог Зевс (који је у ствари персонификација Дунава) у жестокој борби успео да победи свог оца Крона (перс. Панонског мора,  у грчкој митологоји Кроново море). У нашем народу ова катастрофа је упамћена под називом "Смак света" термин који се и данас користи за велике природне и вештачке катастрофе. Такође, услед пада астероида који је изазвао страховито подрхтавање тла и огромне водене таласе који су у комбинацији готово разнели све приобалне природне и вештачке грађевине те је тако страдало и брдо које се налазило између Голубачке тврђаве и супротне румунске стране. Тако се отворило ждрело кроз кога је потекла већа количина воде из Панонског језера која је кроз Ђердапску клисуру која је до тада била сувоземна, правила свој нови пут ка Црном мору, у том времену  језеру са много мањом количином воде него данас. То је било време када су се десили епохални географски догађаји, Панонско море-језеро је нестало а створила се нова највећа европска река Дунав. Овај догађај је код Срба забележен и календарски од кога је прошло 7534 године. Поред безброј других, ова легенда је сачувана до данашњих дана која са свим осталим чини величанствену ризницу народног усменог прадања која у ствари представља веома драгоцене информације из за нас још увек непознате, несхватљиве и погрешно учене прошлости.

Приповедачи народног усменог предања од којих смо сазнали за овај догађај су:

Светлана Стевић Вукосављевић, село Милатовац код Жагубице, Хомољска верзија легенде и

Драгиња Илић - Баба Драга из Кучева, Звишка верзија легенде

Хвала им што су својим интересовањем за нашу дугу и богату традицију усменог народног предања, сачувале и пренеле интересантне и веома битне информације из далеке прошлости које су се вековима са колена на колено пренеле до данас.