БРДО БОГА ДАЈБОГА И ЗЛАТНОГ РУНА

 

"Ову монографију посвећујем суграђанима мог завичаја"

ЛЕГЕНДЕ О МИСТЕРИОЗНОМ БРДУ

НА КОМЕ СУ СЕ ОДИГРАВАЛИ ВЕОМА БИТНИ ДОГАЂАЈИ

У ДАЛЕКОЈ ПРОШЛОСТИ

   У подножју брда Јелена стена простире се варошица Кучево древна Гудуска матично место бога Дајбога, Златног руна и кнеза Борне

  Јелена стена је брдо које је имало веома значајну улогу у прошлости. Поред многих бурних догађаја, на његовом врху налазило се светилиште србског бога Дајбога и стари храст на коме је било окачено најзлатније од свих златних овчијих руна. Самим тим, у народу се и данас препричавају многе легенде које су везане управо за ово мистериозно место.

Поглед на Јелену стену са данашњег кучевачког шеталишта где су се некада налазила пралишта злата на којима је народ испирао злато помоћу овчијих руна

   Због свог карактеристичног рељефног облика и геостратешког положаја, брдо је у прошлости било стециште разним људским заједницама. На врху се простире висораван на којој су се градила насеља, војни логори, осматрачнице, светилишта али је такође било и место великих битака у којима је народ бранио своја огњишта. Опште је познато да је овај део источне Србије веома богат рудама племенитих метала и да је из тог разлога често био мета разних освајача. Не каже се узалуд, "само онај ко није владао овом земљом, тај није тражио блага у њој". Ни данас ситуација није ништа боља, једина разлика је што су данас, у мирнодопским условима, заступљене стране компаније које такође немилосрдно искоришћавају наше природно благо.

   Србски народ вековима је био на удару злих сила које нам и данас са истим циљем и интензитетом задају велике проблеме. Те зле силе отимале су нашу земљу, протеривањем са вековних огњишта и масовним убијањем србског живља, присвајали су наше градове, краљеве, кнежеве, народ, познате историјске догађаје, знамените личности, наметнули нам лажну историју о некаквом досељавању наших предака на Балкан ... Тако смо остали без много тога као и без кнеза Борне који је управо рођен у древној варошици Кучеву кога су присвојили хрвати и прогласили га зачетником њихове тобожње државе као што данас упорно покушавају да нам преотму и Николу Теслу. На исти начин остадосмо и без Ђурађа Кастриота Скендербега кога преузеше албанци, Марка Краљевића за кога пак македонци тврде да је њихов јунак, без Задра, Сплита, Дубровника, Скадра, Солуна, без већинског дела народа који је у највећој мери страдао, док се један део раселило у неке друге земље а остатак народа покатоличен и исламизован. Остадосмо и без наше матичне духовне културе и историје а све под покровитељством спољних нама добро знаних непријатеља као и унутрашњих плаћених њихових лобиста под заједничким слоганом "на све могуће начине спречити великосрбску хегемонију".

Једини извори информација о дешавањима наших предака из древних времена су приче из народног усменог предања које се вековима препричавају у народу. Међутим, у србским надлежним државним институцијама, ове приче добиле су неку сасвим другу конотацију од којих су многе веома значајне одбачене као неосноване док су остале проглашене митским причама и бајкама. На такав начин званично смо остали ускраћени и за многе веома битне информације из прошлости које се зову легенде које су ипак остале да се и даље препричавају у областима где су настале.

 

Прилог 1. Панорама Кучева са видиковца

   Данас, на врху Јелене стене налази се познати видиковац омиљено место љубитеља доброг погледа. Са видиковца се пружа величанствен поглед на врхове Кучајских планина у чијем се подножју простире кучевска котлина на којој се налази древна варошица Кучево кроз коју тече кривудави златоносни Пек. (Прилог 1.) Од скора, овај локалитет је уређен за туристе и љубитеље природе. Изграђен је летњиковац са озиданим местом за роштиљање, постављене су клупе и столови. (Прилог 2.)

Прилог 2. Летњиковац

На висоравни се налази неколико кућа, салаша, њива, воћњака, винограда и ливада, шумарака, (Прилог 3.) док на њеним каменитим стрмим падинама царује јоргован. (Прилог 4.) Такође, веома је познато и као станиште змија отровница на које се мора обратити пажња приликом обиласка.

Прилог 3. Бојнатовац, висораван на Јеленој стени 

Прилог 4.  Поглед из клисуре на стену и веома стрме стеновите падине брда

Брдо је високо 336 метара, налази се на западној страни кучевске котлине која својим подножјем заједно са брдима Петриш и Жутим кршем чини каонску клисуру кроз коју тече Пек поред кога се налазе магистрални пут и железничка пруга који повезују остали део Србије са Неготинском крајином. (Прилог 5.)

Прилог 5.  Улаз у Каонску клисуру са источне стране из правца Кучева ка Пожаревцу

Некада су, северна страна Јелене стене са јужном страном супротног брда Петриш, у клисури чиниле природну брану преко које се преливала вода из такозваног Звишког језера и отицала у Панонско море. Овај језерски систем протезао се чак до Мајданпека и чинио је језерски систем приликом повлачења воде некадашњег океана Тетиса. О овом као и о осталим језерима на тлу источне Србије, писао је, почетком 20. века, Антоније Лазић некадашњи картограф Геолошког завода универзитета у Београду, у својој студији “О рељефу Хомоља и Звижда“.

У подножју Јелене стене ка истоку неких 4-5 километара на левој обали златоносног Пека, налазило се древно насеље Гудуска или антички златни Хадријанов град Гудускум, руднички, војни и трговински центар злата и сребра. Рудно благо се ископавало недалеко у месту Кучајна ондашње најстарије рударско насеље у Европи. Данас је место прастарог насеља познато као Стара Кучајна а рудничка област Мајдан Кучајна. Народ који је живео на овом простору бавио се сточарством али главне делатности биле су рударство и металургија. На овом простору живели су чувени рудари, ковачи и златари који су били на далеко познати по изузетној вештини израде златног и сребрног накита. 

   Само о етимологији назива брда постоје неколико занимљивих прича. 
Легенда која је опште прихваћена за коју многи тврде да је измишљена, каже се да је млада пастирица Јелена на овом месту чувала козе. Једна се коза отргла од стада и кренула да силази низ стрму стену. Угледавши је, Јелена похитри за њом да је заустави али се спотакла о оштре камене стена и пала у провалију. У знак сећања на овај немили догађај и младу пастирицу Јелену, брдо је названо по њој.
Међутим, у народном усменом предању стоји нешто сасвим другачија прича о настанку имена која је из необјашњивог разлога игнорисана и бачена у заборав. У предању стоји, да је принцеза Јелена (Елена) често посећивала светилиште које се налазило на брду и уживала у чарима прелепог погледа са видиковца. У предању није наведено о којој је принцези реч али се наглашава да је принцеза живела у периоду „пре доласка римљана" у овај део Србије. Као успомену на ову лепу принцезу, место доби име по њој.

Анализа легенде о Златном руну 

Што се тиче легендарних историјских догађаја такође постоје разне веома значајне приче из усменог предања.

Најпознатија је свакако легенда о такозваним Аргонаутима који су отели симбол богатства ове области, односно златно овчије руно.

 У источној Србији постоје легенде које се у тематском смислу поклапају са легендама из грчке митологије са одређеним разликама. У овом тексту бавићемо се анализом двема легендама које су донекле повезане. Анализираћемо паралелу између србске и грчке верзије свима нама добро знане легенде о Златном руну и о србском богу Дајбогу као претечи грчком богу Аресу и римском богу Марсу. 

Тема о златном овчијем руну је иста у обема легендама а то је, крађа златног овчијег руна од стране морепловаца са Беломорја. Такође у србској верзији постоји прича о самом чину крађе и месту одакле је руно отето.  Наиме, у србској верзији легенде се каже да се на самом врху (Јелене) стене, такорећи на месту где је данас постављен велики гвоздени крст, (Прилог 6.) налазио стари храст на којем је било разапето краљевско овчије руно које је красило ову регију и доминирало као симбол богатства а уједно је представљало заштитни знак ове богате земље. Такође, поред тога што је представљало симбол богатства, највероватније се користило и у магијско - религијске сврхе око кога су се или са њим изводили одређени ритуали (Прилог 7.)

 Име краља Ејет или Ајет се не помиње већ се наглашава само његова титула "краљ" док се његова прелепа кћи помиње именом Медана. Уместо бога Ареса у нашој верзији се говори о богу Дајбогу. Не помињу се Аргонаути већ "морепловци из далека са Белог мора" нити се помињу имена чланова посаде као ни измишљени лик њихов вођа Јасон. Медана (Медеја) није била помагач у крађи златног руна нити је добровољно напустила своју земљу са Аргонаутима већ је од њих била отета и одведена у њихову земљу. Такође, нигде се у србској легенди не прича о њиховим путешествијама до ове богате земље измишљеног назива како су је они назвали, Колхида. Каже се да су допловили са стране одакле Сунце најјаче жари (значи, са Југа) а не са истока кроз Ђердапску клисуру како се то данас тврди. Подударност у обе легенде је, да су се краљ и његова кћи Медана бавили магијом и да је Медана била свештеница бога Дајбога односно Ареса. Ето откуд магијско наслеђе данас познато као Влашка магија која је карактеристична управо за источну Србију и не само магија већ и остали бизарни обичаји у народу, који вуку корене из далеке прошлости. 

Прилог 6. На месту где се некада налазило златно овчије руно, данас се налази гвоздени крст висок 15 метара

Краљевско односно лично краљево овчије златно руно било је најзлатније због тога јер је највише најситнијих златних честица у облику прашине остало закачено на њему. То значи да се највише употребљавало приликом испирања злата из златоносног Пека. Пошто је то краљево овчије руно било најзлатније, могуће је да га је неко од мештана поклонио свом краљу у знак оданости или су тим руном испирали злато краљеве слуге за краљевску породицу. Управо то овчије руно отели су краљеви лични гости са Белог мора. После успешно обављене мисије од стране гостију, Грчка односно војска удружених племена са југа Балкана, окупирала је читаву златоносну долину Пека и искоришћавала све њене богате природне ресурсе на првом месту злато.

Од тих племена са југа Балкана односно краће Грка, ова област је названа - Χρυσοβέχια - Chrysovechia, србски изговор ове речи је Крушовекиа што би значило: Chryso (Крушо) - Злато, vechia (векиа) - вековно, старо, што би са грчког превода значило - Старозлатија. У средњем веку користио се грчки изговор топонима те је додавањем задњег суфикса "ица" као прилога за назив места, настао назив Крушевица. Река Пек такође носи назив из тог периода,  "Πέκος" - Pékos са значењем - Овчије руно.

Прилог 7.  Место на коме се некада налазио симбол богатства, овчије златно руно

 ----( Такозвани ГРЦИ или тадашње дивље ратоборне хорде народа, најпре су окупирале а затим и населиле југ Балканског полуострва у 2. м.п.н.е. дошавши са територије мале Азије. У неким деловима земље измешали су се са преосталим аутохтоним становништом док су у неким деловима оснивали самосталне заједнице. Термин Грци настао је од латина из времена римске владавине као јединствени назив за скупину свих народа који су живели на том простору.)----

Прилог 8. 3-Д приказ карактеристичног природног облика Јелене стене и места на којима се налазио храм и окачено златно овчије руно

 Легенда о богу Дајбогу 

Још једна веома занимљива легенда везана је за Јелену стену. Каже се, да се недалеко од места на коме је било разапето златно овчије руно, у светом лугу налазило се светилиште бога Дајбога (Дажбога или Дабога) (Прилог 8.) кога су грци у времену окупације преотели у своје божанство и преименовали га у бога Ареса (Ареја). Преуредили су место србског божанства каменим зидинама и преобразили га у част њиховог бога рата. У грчкој митологији бог Арес је представљао божанство рата, насиља и усева. У њиховом народу није био нешто посебно обожаван. Грци у то време били су у ратничком смислу супериорнији од осталих народа али и народ без своје духовне културе. Зато су почели са стварањем своје културе која се базирала првенствено на копирању од окупираног народа. Тај туђински окупирани народ, грци назваше Варвари (Барбари). Најпре су од тих Варвара почели да копирају божанства која су прилагодили свом народу доделивши им нова грчка имена а онда су копирали буквално све. Чувени епови Илијада и Одисеја су написани управо на том варварском језику а преведени тек 500 година касније на грчки језик. Који би могао бити тај варварски језик, није тешко погодити.

Прилог 9. Бог Марс (Арес)

Током владавине римске империје, римљани су на месту некадашњег србског светилишта односно грчког, изградили већи храм у част њиховог бога рата Марса (Прилог 9.) који је био изузетно обожаван у римљанском народу.

Наш познати археолог др Миомир Кораћ иначе велики поборник Римске културе, гостујући у једној емисији, изјавио је да је по предању римски бог Марс рођен на простору источне Србије. У том контексту намећу се интригантна питања од којих је прво, по чијем предању?! Друго, како је могуће да један од најобожаванијих богова римске империје какав је бог рата Марс потиче са територије једног дела Балкана који се у духовној и материјалној култури народа разликовао од народа на Апенинском полуострву. Поред свега, римљани су ратовали против тог народа, окупирали земљу, велики број људи је страдао од римских мачева док су многи били послати у робове а остали били приморани да служе у римске легије.  Вероватно, одговор треба тражити у расељеном народу Етрурцима, који су себе називали Расени – (они који су од Раса) једног од народа који су основали град Рим. Етрурци су веома донро знали где се налазила постојбина њиховог бога Дајбога. 

Др археологије Миомир Кораћ у емисији АГАПЕ

 Пошто је римски бог Марс био еквивалент грчком богу Аресу тако је и Арес био еквивалент србском богу Дајбогу који је био претеча ова два бога. ( Прилог 10.)  У србском као и у осталим народима можда једини бог који је имао надимак Даба и Хроми Даба. Дајбог је био бог Сунца, огња и кише, а и само име је добио по старом србском имену за кишу - дажд!

Прилог 10. Бог Дајбог

Такође су га сматрали заштитником рудара и ковача и представљали га са златном или сребреном брадом. По предању, Дајбог је рођен управо на овом простору богатом златом и сребром где су живели рудари и ковачи. У предању се каже, да се у близини Кучајнских рудника налазило брдо по имену Дајбог. Пошто је Јелена стена удаљена свега пар километара од рудника можемо да претпоставимо да се управо ово брдо које се сада зове Јелена стена у прошлости звало Дајбог и да је управо реч о том брду јер се на њему налазило светилиште које је било посвећено управо њему. Бог Дајбог био је најдражи од свих богова међу Србима. Његова попрсја су увек украшавали са крстом и четири оцила, а у рукама је држао штап у десној и хлеб и со у левој руци.

Карактеристике везане за бога Дајбога:

- Светац - Након примања хришћанства Дајбогов култ је замењен култом Светог Саве мада као заштитник рудара узет је Свети великомученик Прокопије, који се слави 21.Јула. 

- Време – шумопад, ( јесен )

- Природна појава – Сунце

- Духовна појава – Даба, Хроми Даба, вукодлаци

- Култно место – рудници злата и сребра

- Ритуали, оруђе – гатања, кадионица

- Животиња – вук.( бели ), лична омиљена животиња – дивљи вепар

- Биљка – Јабука , босиљак

Прилог 11. Рушење храма бога Марса од стране хунских и аварских освајача

   Најезда Хуна и Авара у великој мери осетила се и у златној долини Пека, чије су ратничке хорде немилосрдно уништавале све пред собом те је у тој хулиганској најезди поготово страдао храм, тада, бога Марса којег су уништили буквално до темеља а није био поштеђен ни Хадријанов златни град Гудускум. У тој слављеничкој еуфорији у првој ноћи победе, на остацима разрушеног храма бога Марса, запалили су огромну ватру чији се одсјај пламена могао видети до Ледерате, Виминацијума, Пинкума и осталих околних римских војних утврђења и градова. Овим чином, Хуни и Авари су показали своју ратничку надмоћ над до тада непркосновеном римском империјом којој се ближио распад и крај вековне доминације над већим делом ондашњег света (Прилог 11.)

   До врха Јелене стене стиже се локалним путем који пролази кроз предео звани Бојнатовац који се међи са атаром села Церовица. Такође по причама из усменог предања, каже се да се на том месту некада веома давно збио некакав велики бој али се не наводи против кога су тачно бој бојевали наши преци. Пошто је ово подручје било вечита мета страних освајача са свих страна света свакако да је тих бојева било небројано много, онда и није никакво чудо што је тај предео добио назив Бојнатовац.

   Јелена стена својом лепотом и грациозношћу, као капија златне долине Пека, и даље краси кучевску котлину која као неми сведок чува још многе тајне о бурним догађајима који су се вековима издешавали србском народу у овом делу Србије.

Видео снимак са видиковца можете погледати на Youtube каналу Оdisej68, назив видеа; Видиковац Јелена Стена Кучево