НАРОДНИ ПРИПОВЕДАЧИ УСМЕНОГ ПРЕДАЊА

 

„Предање је оно што ти је поверено а не што си пронашао; то што си примио, а не што си сам измислио; то није дело ума него учења, није приватна својина него свенародна предаја; дело које је до тебе дошло, а не тобом откривено; у односу према њему ти ниси проналазач него стражар, ниси оснивач него следбеник, ниси вођ него вођен. Народно усмено предање је величанствена ризница, чудесно приповедање у песмама, играма, причама, басмама, обредима и обичајима, које је сачувало од заборава епохалне догађаје од искона. У земљи где не постоји народна традиција усменог предања, сасвим је сигурно, да корени тог народа нису изникли из те земље. Они су, у много доказаних случаја, изроди људски који на туђим огњиштима живе као паразити отимањем земље, порекла и културе другог народа представљајући као своје" 

   Усмено предање је настало када је начин преношења информација у временима када је већина становништва била неписмена или није имала могућности да записује информације у трајнијој форми. Вековима су од предака на потомке информације преношене најчешће у дугим зимским ноћима у срећној породичној атмосфери уз светлост ватре са огњишта у својим скромним топлим кућама. Тако је стварана једна импозантна традиција усменог стваралаштва која је сврстана у групу културно историјске баштине Србије.

Кроз усмено предање сачувана су знања из времена праскозорја живота на земљи, великих потопа, о прародитељима нашим, о боговима и демонима, о дивовима и патуљцима, о вилама и анђелима, о чувеним биткама и јунацима, о царевима и краљевима...

Данас, као најстарија народна традиција чији су корени никли у источној Србији успешно се вековима очувала до данашњих дана. Не постоји место ни у једном делу Србије, Балканa нити у Европи где се налази више легенди и прича из усменог предања него ли у источној Србији.

ТРАДИЦИЈОМ ПРОТИВ НАМЕТНУТЕ  
ЛАЖНЕ ИСТОРИЈЕ 

   Једна од убедљиво највећих аномалија Србске историјографије је та што су поједини наши академици, односно високо образована елита из државних образовних и културно историјиских институција, олако прихватили, од наших добро знаних старих непријатеља, лажну наметнуту теорију о досељавању Срба на Балкан. Ова гнусна лаж, која нам се данас обија о главу, створена је на иницијативу Ватиканских поглавара, званично је усвојена на Берлинском конгресу, учила се у Бечким свеучилиштвима и која се као таква проширила на готово све земље Европе али је такође несхватљиво опште прихваћена и у Србији од стране поменутих наших академика. 

Ово што данас уче нашу децу, то није историја а далеко је и од науке. То је, у ствари, германско-ватиканска пропаганда која се упорно и даље форсира у свим јавним секторима као што су образовне, културне и историјске институције. 

Учени смо и на жалост, даље нас уче овој лажној историји из које се много тога испоставља као нелогично и недоречено. Наша  постојбина, како се тврди, налазила се негде на северу иза Карпата. Међутим, ту долазимо до мноштво питања која се сама по себи намећу: Како је могуће да ни један наш историчар није детаљније описао ту нашу пра постојбину као што је географски опис земље нити ко су нам били тадашњи владари, ни ко је предводио тај фамозни егзодус наших предака селећи се из тих далеких крајева до Балкана?! Не постоје чак ни легенде, митови, басне нити било какве друге приче из те наше пра постојбине које би сигурно биле забележене и пренете барем усменим предањем. Једноставно, нема их и не постоје никакве информације из било којих извора и из било ког времена, које би били изражени у писменој или у усменој форми. 

    Народно Србско усмено предање, преноси прегршт занимљивих и корисних информација управо са ових наших Србских простора која се везују за период много миленијума пре од оног за које се лажно представља наше досељавање. Најубојитије Србско оружје за одбрану од свих тих силних измишљотина је усмено предање кроз кога се изражава колективно памћење Србског народа још од времена "постанка." Све те приче залазе толико далеко у прошлост и са толико необичним ликовима и догађајима, да са садашњег аспекта, у одређеном делу становништва постоји извесна сумња у њихову веродостојност. За њих су просто несхватљиве, тешко прихваћене и обично су као такве одбачене и самим тиме препуштене забораву.

   У овом тексту издвојићемо две диве, два Анђела чувара наше културе и историје, из огромне плејаде познатих и непознатих "Народних Приповедача". Уз дужно поштовање и моралну обавезу, свима њима дугујемо вечну захвалност и велико признање за огроман допринос који су дали на пољу очувања и неговања ове дуге и богате Србске традиције за коју се слободно може рећи да у основи представља праву Србску историју. 

СВЕТЛАНА СТЕВИЋ ВУКОСАВЉЕВИЋ

   Светлана Стевић Вукосављевић спада у ред познатих актуелних Анђела приповедача србске историјско културне баштине. Родом је из Милатовца са Хомољских планина у источној Србији. Познати је вокални солиста која је добила статус националног уметника. Више од 35 година бави се истраживачким радом на пољу предачке културе у Хомољу. Као даровити певач и приповедач изворних (традиционалних) србских песама и легенди, 1976. године, постала је солиста Радио Београда и од тада до данас оставила је велики опус трајних снимака звучном архиву Радио Београда.

Међутим, пре њеног појављивања, било је и много других јавности мање познатих и непознатих приповедача.

Једна из плејаде старијих непознатих Анђела приповедача која такође потиче из источне Србије, је Драгиња Јовић Илић чувена баба Драга из Кучева.

ДРАГИЊА ЈОВИЋ ИЛИЋ - БАБА ДРАГА

   Рођена је 1909. године у Кучеву као трећа од пет кћерки и једног сина старе кучевске породице Јовић. Године 1926. удаје се за Миленка Илића – Пусулу чувеног ковача и трубача из села Кучајна код Кучева. Кучајну је напустила 1951. године, четири године након мужевљеве смрти. Била је домаћица, курс описмењавања похађала је 1949. године. Умрла је 1982. године у породичној кући њене најмлађе сестре Живане која је као и њена старија сестра Драга остала млада удовица чији су мужеви настрадали у страхотама другог светског рата. Интересовање за народно усмено предање и старе Србске обичаје стекла је док је живела у Кучајни. То су већином, легенде које су везани за време искона, предхришћански период и време раног хришћанства.

Зашто се баш у Кучајни развило баба Драгино интересовање за народно усмено предање

   Село Кучајна односно Стара Кучајна је место у којем се налазио један од најстаријих рудника злата и сребра Старога Света, за кога се тврди да постоји "од када је света и века". Данас, место где се налазио тај древни рудник зове се Мајдан Кучајна, Само онај ко није владао овом земљом тај није копао благо у овом руднику. Поред рудника на далеко су биле познате ковнице новца, многе радионице украсног накита од злата и сребра као и ковачнице које су исковале разна убојита оружја. Пошто се не зна време када се тачно почело са експлоатацијом злата и сребра зна се да је рудник више пута био затваран. Званично је био затворен средином 15.века н.е. због најезде турака на ове просторе. Поново је кратко активиран у другој половини 19. века и то је био коначан крај овом древном руднику. У давној прошлости Кучајна је била стециште „разног света“ почев од царева, краљева, ратника, трговаца, рудара, номада, разбојника, окупатора из свих крајева ондашњег света којима је  једини разлог доласка било, злато. Самим тим и много разних догађаја се издешавало на овом простору. Иначе, Кучајна је место које је добило назив по сићушним рударима које је народ назвао Кучи.

Управо због своје дуге и веома бурне прошлости, остале су у народу сачуване многе интересантне и веома битне приче из тих времена од којих су можда и неке записане али су свакако многе упамћене и верно усмено преношене са колена на колено до данашњих дана. Једна од особа  која је из личног интересовања марљиво сакупљала све те народне приче од многих мештана како из Кучајне, Кучева тако и из читавог Звижда и Хомоља, била је баба Драга која је створила сопствену огромну збирку Србског фолклора, састављеног од легенди, песама, обичаја. Срећом, баба Драгу су крајем седамдесетих и на самом почетку осамдесетих година прошлог века, такорећи у задњи час пре него ли је нас изненада заувек напустила, посећивала многа стручна лица из области етнологије, најчешће професори, као и асистенти и студенти са Филолошког и Филозофског факултета из Београда и Новог Сада. Певањем и причом забележени су многи њени аудио записи на старим магнетофонским тракама који се вероватно и данас налазе негде у архивима поменутих државних институција. Сећам се, једном приликом а било их је прегршт, када сам захтевао од баба Драге да ми исприча „неку бајку“ које сам веома радо и са великим интересовањем слушао, она ми је одговорила просто, „Синко, то нису бајке.“  Дуги низ година нисам могао да схватим шта је баба Драга хтела тиме да ми каже јер сам сматрао да су то само лепе и узбудљиве бајке односно безвредне "бабске приче" како су нас учили у школи. 

Да ли су у питању само измишљене приче за децу, како су нас учили просветни радници Титовог режима, или се ипак ради о непроцењивом благу података o томе како су живели наши далеки преци?