СРЕБРНИ ЦАР ЛЕГЕНДА О ПАТУЉАСТИМ КОПАЧИМА ЗЛАТА

Легенда о патуљастим рударима Кучима по којима добише називе село Кучајна, варошица Кучево, планински масив Кучај и речица Кучајна

   "Беше у врлетном Звижду девојчица Смиљана, јединица у сиромашних родитеља, али надалеко чувена по својој лепоти. Смиљана јој не беше крштено име, али је тако назваше по цвећу смиљу, које је често доносила са планине. Једном оде тако она у планину по смиље. Од цвета до цвета, одмакне тако далеко у шуму те изгуби стазу којом је дошла. Падне ноћ, изађе месец, а она никако да нађе стазу да би се вратила кући. Од сенки дрвећа које се почеше да укрштају по шуми обузме је страх, па стаде плакати. Примети некакав чудни сребрни прут који је вирио из земље. Помисли да би јој могао послужити ако би је срела нека звер, па покуша да га узме али прут беше тако жилав да се само увијаше и никако се не изломи. Она запе да га ишчупа кад испод његових сјајних жила указаше се сребрне степенице и на њима патуљак (кепец) са сребрном брадом до земље и сребрним штапом у руци. Девојчица се престраши па удари још јаче у плач. Он је стаде умиривати да се од њега не треба бојати јер јој неће зло нанети. Она га запита ко је и зашто је тако сићушан. Поклонио јој се, дохватио руком дугу браду коју је почео чешљати казавши јој да је он чувар дворца Сребрног цара, задњи преостали копач блага од посебне сорте народа који нису у сродству са људима и да их је Бог створио да буду много нижег раста од људи који су их назвали Кучи. Још јој рече да је цар чуо њен плач, па га је послао да му је доведе на преноћиште, јер куд би по ноћи кроз планину пуну звери. Бојећи се да остане сама у шуми, девојчица немаше куд него да пође са старцем. Он подиже своју рукицу коју је она прихватила и поведе је степеницама које су водиле у дубину земље. Силазили су дуго.

Најзад, пошто прођоше многе чудесно заплетене ходнике са зидовима од сребра, и многе кривудаве речице са сребрним мостовима, дођу до завесе од зелене воде, која је у танком слапу падала и отицала сребрном речицом. Иза завесе било је сребрно језеро; са сребрним рибама, сребрном травом и шумом по обалама из које је израстао дворац Сребрног цара. Уз богату вечеру, какву до тада није видела, девојчица исприча цару како се њен род мучи на земљи, јер живи на каменитом и неплодном земљишту. Кад у зору хтеде да пође, цар јој рекне да остане код њега да му буде царица. Девојчица му одговори да то не може учинити јер би, и поред свег његовог богатства, стално била невесела, мислећи на свој народ како пати на земљи. Тад јој цар рекне да ће, ако му остане царицом, учинити њен род срећним и да ће му дати да узима његово сребро, а она му одговори да пристаје, али би само отишла родитељима да се јави па да се врати. Онда је патуљак опет узме за руку и поведе. Кад стигоше опет код сребрног прута, рекне јој: "Цар ти је рекао да твоји људи могу да узимају његово сребро, али ти није рекао докле смеју да се приближе његовом дворцу. Дођу ли сувише близу, погушиће их отровима из својих ходника или потопити водом из својих језера. Стога на сваки звук њихових чекића "чук" одговараћу својим именом "Куч" , а кад мој одговор не буду чули, нека се одмах враћају назад". Потом, стари патуљак и сребрни прут нестадоше.

Беше већ свануло и Смиљана се упути своме селу. Да би знала пут којим ће се вратити, заломи гране на дрвећу поред кога је пролазила. Кад сиђе са планине, на месту где је било њено село затече празну пољану на којој неки дечаци чуваше стоку. Они јој рекоше да за село које тражи не знају, али нека пође до "празног гроба" на суседном вису. Тамо је једна баба која ће можда знати нешто о томе. Девојчица оде на вис. Тамо заиста затече једну бабу на неком гробу како пали свеће и запита је за село. На то јој баба одговори да је њеној баби причала баба да је овде некада било село и у њему девојчица Смиљана, да је једном отишла у планину по смиље и да се више није вратила. Родитељи јој, пре него што пресвиснуше од жалости, направише овај гроб, на који су до смрти долазили и палили свеће, иако је био празан. По њему цео крај назваше “празан гроб”. Потом, догодише се ратови, долазише многе војске, те се село пресели далеко доле испод планине и промени име. Остаде обичај да најстарија жена из села, уочи дана када је девојчица отишла у шуму, долази на овај гроб и пали свеће, па је и она тако дошла. Девојка онда рече баби да је она Смиљана, онда јој исприча где је била и да је Сребрни цар дозволио људима да узимају његово сребро, а место где ће да копају наћи ће по заломљеним гранама. Баба с неверицом слушаше девојчицу, а кад је боље загледа спази да је ова сва сребрнаста. Потом се девојчица врати цару, а баба, сишавши у село, исприча сељацима шта је од девојчице чула на "празном гробу". Сељаци се дигну у планину. Пођу по заломљеном грању на дрвећу. Када су дошли до места где даље трага не беше, стану да копају и наиђу на сребрну руду. Тако се овде отвори рудник, око којег се ускоро подигне насеље. Идући за сребром, рудари су увек ослушкивали јеку својих чекића "чук" и њихове одјеке "Куч", па би се одмах враћали чим одјека не беше. Једном, ипак пођу даље, иако одјека више не чуше. Одједном ударе отрови из дубине земље, те их све погуше. А када после неког времене још једном учинише исто, удари из земље вода, те обруши рудник и потопи га."

   Од тада, по имену царевог чувара односно по тим патуљастим копачима Кучима, односно од основице израза - Куч - добила је рударска област и насеље Куча - касније додавањем задњег слога односно прилога - ина - настала је Кучаина а услед реформи у структури језика дошло је до садашњег имена Кучајна. Данас место првог рударског насеља зове се Стара Кучајна док се рударска област зове Мајдан Кучајна. Место које се развило од Кучајне доби првобитни назив Кучеу који се као такав понајвише помиње у дубровачким списима исто као и Кучаина. Такође и планински масив од првобитног назива Кучаи пеименован је у Кучај или Кучајске планине. У преводу са старо србског језика, израз Кучајна је ништа друго већ Рударско насеље или Рударско село. По тој основи Кучево је Рударски град  док је планински масив Кучај, у ствари, Рударска планина или планина Рудара, такође и Кучајнска речица значила би Рударска река, речица.

Чувена немачка браћа Грим као велики љубитељи србске историје и књижевности инспирисани овом легендом створили су популарну бајку Снежана и седам патуљака.

Анализу легенде можете погледати на YOUTUBE КАНАЛУ ОДИСЕЈ68

 под насловом,  ПАТУЉЦИ - МИТ ИЛИ СТВАРНОСТ