ЛЕГЕНДЕ ИСТОЧНЕ СРБИЈЕ - ЗЛАТНА И СРЕБРНА КРАЉИЦА

    Легенда је настала у народу који одвајкада живи у богатој златом и сребром долини Пека и вековима се препричава са колена на колено као једна од многобројних из веома разноврсне колекције прича народног усменог предања са овог простора Србије. Ова легенда је специфична јер из ње сазнајемо како је настао један контроверзни старосрбски ритуал који се и данас одиграва као импровизована представа ритуала фолклорног карактера. 

 

 

легенда:

"У давна времена владаху у браничевском крају две краљице: Златинка над Звиждом и Планинка над Хомољем. Обе су биле лепе и богате.

 Како кроз Звижд протиче златоносни Пек, Златинка се одевала у чисто злато. Дању су њени људи потапали овчија руна у Пек, а ноћу скидали златна зрнца са влакана вуне и носили их дворским златарима који су израђивали одећу за краљицу. Тако, Златинка није имала на себи ништа што није било од злата. Косу је бојила златном бојом. Позлаћивала је и зидове двора, који се налазио на Дубочкој реци.

 Планинка је живела на врху највеће хомољске планине Бељанице. Дворац јој се налазио на високим буквама којима су редом сечене крошње, а пресеци заливани врелом смолом да стабла даље не расту. На исти начин подигнути су око двора вртови и у њима намештене љуљашке за краљицу. Вртове и дворац спајали су висећи мостови, а у двор се улазило уз лестве од јаког ужета.

 Док је Златинка била богата златом, Планинка је имала непрегледне шуме, угљенокопе и камене мајдане, као и велика стада оваца. Косу је бојила сребрном бојом. Зими је Бељаницу прекривао снег, а лети је боју снега замењивала белина непрегледних стада оваца, због чега је планина и добила име Бељаница. Сусетке на земљама, златна и сребрна краљица, како их је народ називао, живеле су у најбољем пријатељству. Међусобно су се посећивале и даривале једна другу богатим поклонима.

 На несрећу, обе се загледају у истог младића. Око тога се заваде па подигну једна на другу војску. Војске су биле само од жена, јер мушкарци тада нису ратовали, као што нису ни владали. У страшној борби Планинка са својих девет војника, колико јој беше остало, зароби Златинку. Тако лепи младић припадне Планинки, а над читавим Звиждом и Хомољем остаде само она краљица. Да се прослави победа заложе се велике ватре, наврте се овнови на ражњеве, донесоше се ћупови са вином, а Златинка, о косу, на једну букву буде обешена над ватру.

 Још Планинка, са својих девет војника и лепим младићем, поведе коло око обешене Златинке која је полако умирала у диму ватре. Још се коло око ње не састави, кад однекуд долете стрела, погоди Планинку посред срца и прикује је за супротно дрво. Стрелу је одапео један Златинкин војник који се беше сакрио негде у грмљу. Потом све прекри мир. Само је ветар шуморио у врховима букава и немирна Дубочка река прскала кроз каменито корито. Умирући, Планинка изрекне клетву: „да жене у Дубоки падају као што су њих две пале“.

Клетва остаде и жене у Дубоки, код Кучева, вековима падају у транс играјући коло на празник СветеТројице или Духови. Народ их назива падалицама (русаљкама, русаљама) и у народу источне Србије познат је и као „разговор са мртвима“. Русаље, део су наше митологије и старосрбске прошлости. Помињу се од 13. века, као прастаро веровање у загробни живот и понављао се сваке године све до периода пред Други светски рат. После рата обичај је био забрањен од стране комунистичке власти да би се 1968. године појавом туристичко-културне манифестације, Смотра народног стваралаштва „Хомољски мотиви" у Кучеву, поново активирао али само као представа ритуала културно-етнолошког и туристичког карактера уметничког друштва из Дубоке.

Ако желимо да упознамо нашa старa предхришћанскa наслеђa које смо заборавили да уопште постоје и давно их одбацили, у том случају морамо се упознати са Влашким обичајима који се још увек негују у источној Србији а који стицајем разних околности и код њих полако изумиру. На питање "зашто баш Влашке обичаје" одговор следи у наредном посту који је у припреми.