ДУБОЧКА ПЕЋИНА ДРЕВНО СВЕТИЛИШТЕ НАШИХ ПРЕДАКА

 

НА ПРВИ ПОГЛЕД ПЕЋИНА ИЗАЗИВА ДИВЉЕЊЕ И СТРАХ

МИСТЕРИЈЕ НАЈВЕЋЕ ПЕЋИНЕ У СРБИЈИ

Дубочка пећина, локални назив Гаура Маре (што значи Велика Рупа како је зову Власи) налази се на северу Звишке котлине, у нижем делу Кучајских планина у атару живописног села Дубока по коме је и добила име. Од Кучева је удаљена 20 км. док је од локалног асфалтног пута Дубока – Раденка удаљена 700 метара.

Ова пећина је са својих званично откривених 2.275 км, најдужа пећина у Србији мада по истраживачким радовима спелеолога који се и даље врше, постоје озбиљне назнаке да је много дужа. Наиме, ради се о њена два веома дуга канала од којих се један излаз налази код Голубчке тврђаве док се други налази много даље чак у делу Ђердапске клисуре који се зове Казан односно да је повезана са пећином изнад Трајанове табле која је била станиште Неандерталаца.

Посебно је импресиван пећински улаз, широк је 25 и висок 20 метара. Главни пећински канал у почетном делу је гигантских размера, широк 40 и висок 31 метар. Проходан је у дужини од 132 м, докле допире и дневно светло, али је сиромашан накитом. Пећински накит се налази у удаљеним каналима, до којих се може доћи само уз адекватну спелеолошку опрему.

Кроз пећину периодично протиче Понорски поток. У омањој клисури у подножју пећине може се видети неколико лепих мањих водопада.

Оно што се да приметити у главној и највећој дворани је чудан облик прелаза са зида на плафон где је јасно изражена прелазна линија односно угао који није могао настати природним путем. Вода односно поточић који често зна и да пресуши сигурно није могао да направи овакве оштре ивице. Када се детаљније осмотре зидови и плафон, читава ова огромна дворана делује као вештачка творевина односно уклесана у кречњачку стену која доминира овом облашћу.

За сада су археолошка ископавања обављена само у Дубочкој-Козјој пећини. Истраживања су донела откриће артефаката из различитих периода праисторије. Дубочки пећински систем био је међу првим пећинама у Србији који је научно проверен крајем 19. века. Прво картирање и морфолошки опис пећине направио је србски географ и геоморфолог Јован Цвијић, који ју је назвао "Велика Пећина у селу Дубока" а касније је име Дубочка пећина постало највише употребљен. Археолошки тим је 2011. године посетио пећину и у средишњем делу пећине ископан је пробни ров димензија 3,5 × 2 м, дајући релативно танак слој највиших археолошких слојева са керамичким налазима који потичу из касније праисторије (бакарно и гвоздено доба). Испод њих су били културни слојеви од 50 цм који датирају из различитих фаза касног (горњег) плеистоцена (пре 126,000 -11,170 година). У пећини су пронађени и остаци разних делова скелета те је очигледно била и станиште животиња и људи.

Такође, откривено је неколико артефаката који су макроскопски идентификовани као такозвани „балкански кремен“, тј. потичу из северне Бугарске, у региону Плевен – Никопољ. Интересанто је, да су у Бугарској пронађене пећине на стеновитим местима истог начина изградње односно клесањем кроз које обавезно теку потоци. Ове пећине, како је откривено, служиле су у далекој прошлости, Трачанима као светилишта.

ЛЕГЕНДА

ВОЈВОДА ЂУРЂЕ УБИЈА ЗМАЈА

(Свети Ђорђе убија аждају)

Постоје митови, легенде и обичаји који се везују за Дубочку пећину од којих је најпознатија легендa која описује оригиналу предхришћанску верзију догађаја везаног за србског јунака војводу Ћурђа кога су римокатолици заменили и подметнули као свог свеца Ђорђа, православци прихватили и као грчког светог Георгија који се у словенској митологији помиње као бог Јарило, како је убио змаја, настанак Голубачке мушице и етимологију назива Звижд и Стиг.

Према легенди, у Дубочкој пећини живео је змај. Увек када је излазио из пећине стао би на врху стене изнад улаза и испустао језиво продоран звук налик звиждуку који се могао чути десетинама километара около. По ономатопеји овог ЗВИЖДука читава област доби назив Звижд.

Змај је тражећи храну, често обилазио предео на висоравни Марица на коме се налазило насеље испод кога је било језеро (које је давно пресушило а данас се тај предео зове Језер). Око језера сакупљали су се како људи тако и домаће и дивље животиње. Међутим и људи и животиње представљале су змају потенцијалну храну.

У легенди се даље говори о србском јунаку војводи Ђурђу који је путовао овим пределом и пролазећи поред овог језера, чуо је вапаје женског гласа. Одмах је одјахао до места одакле је чуо запомагање и видео призор у коме се једна девојка грчевито брани од змаја који ју је напао. Ђурђе је одмах кренуо у помоћ девојци напао змаја и копљем га је убо у тело али је змај успео да се извуче и дао се у бег. Ђурђе је кренуо за њим знајући да је змај рањен. Пратио је његов лет и видео да је змај почео да лети све ниже и ниже, што је Ђурђу био доваљан знак да змај због рањености губи снагу. Када је доспео до дела где се налазила велика равница, исцрпњени змај слетео је на тло. Ту га је Ђурђе стигао и убио. Та равница на којој је Ђурђе СТИГао змаја и убио доби назив Стиг. Одрубио је његову главу и понео је са собом како би је сместио у неки изоловани простор. Кренуо је ка Дунаву и оставио је у једну стеновиту шупљину на самој обали Дунава негде код Голубачке тврђаве, што даље од погледа народа и животиња.

После извесног времена, змај као да се реианкарнирао у други облик.

Из његове трулежне главе појавила се нова пошаст која опет није дала мира животињама и људима. Била је то појава такозване Голубачке мушице (Simulium reptans golubacense) која је и данас науци релативно непозната врста муве. То је сићушна мува у народу звана "сврбљивица" и "мала летећа смрт" која својим уједима може направити озбиљне здравствене невоље јер својим уједом убризгава и свог личног паразита који се шири и расте у телу и често изазива смрт код јединке.

Голубачка мушица (Simulium reptans golubacense)

Нестала је 1971.године када се ниво воде у Ђердапској клисури уздигао услед стварања вештачког језера изградњом ХЕ Ђердап 1. Високи ниво воде је прекрио ту шупљуну из које су излазиле мушице. Поново се појавила за време НАТО агресије 1999. године када је из безбедносних разлога вода из језера испуштена и тиме вратила ток Дунава на некадашњи нижи ниво. После завршетка НАТО агресије ниво воде се поново уздигао, затворио шупљину и мушице су поново нестале.

Географски приказ тока догађаја легенде на којој су приказани топоними места дешавања, правац кретања змаја и Ђурђа као и удаљеност од места до места догађаја

Следећа прича везана је за један од многих предхришћанских обичаја влашке популације народа из овог дела Србије. Ради се о обичају "Разговор са мртвима" или популарно названим Русаље или Русаљке. Интересанто је, да се овај ритуал помиње и у словенској митологији док код Срба постоји легенда под називом Златна и Сребрна Краљица  у којој се говори како је овај ритуал настао. Данас се задржао само код влашке популације у источној Србији у смислу представе за етничке и друге манифестације, где русаља односно одређена жена глуми падање у транс. Ритуал се изводи испред улаза пећине, једном годишње на Православни празник силазак светог Духа на Апостоле или Свете Тројице. Очигледно је да овај ритуал по свом садржају обреда не спада у хришћанске обичаје иако се одиграва на тај велики хришћански празник. Није јасно да ли постоји извесна повезаност овог обичаја са хришћанским или је само пука случајност његове изведбе управо на тај свети хришћански празник.

Такође, поставља се велико питање, зашто се ритуал Русаље обављао искључиво испред улаза у ову пећину. Највероватније се ради о наслеђу религијско магијских обичаја Трачана, што би значило да се обред врши код некадашњег светилишта где су се некада вршили слични или чак исти ритуали. Познато је да су Трачани били велики обожаваоци религијске доктрине која је поседовала и јаке елементе магијског карактера и која је као таква чинила једну одговарајућу целину. Оно што представља важну карику између Трачана и народа из овог дела Србије је присуство магије коју су Трачани редовно упражљавали као саставни део живљења. Очигледно да је то наслеђе данас веома присутно у народу источне Србије које се испољава кроз разне морбидне обичаје под називом Култ Мртвих и на далеко чувене Влашке Магије. Ова наслеђа дају нам један од многих чврстих аргумената о аутохтоности народа овог дела Србије. Са тиме у вези, није случајно записано у тексту једног латинског аутора где стоји; "Thracum incunabula in montibus Caucasi quaerenda funt" ,"Колевке Трачана треба тражити у планинама Кучаја", што заправо и јесте била њихова домовина.

Ако се пећине са истом наменом налазе и у Бугарској где је научно истраживачким радом откривено да су служиле као светилишта у том случају свакако се налазе и на тлу Србије барем у овом источном делу из разлога што су Трачани живели на овом подручју. Резултати испитивања показали су да се ради о пећини која је старија од многих у Бугарској и да се сврстава у ред најстаријих пећина ове врсте у свету. Рељеф и тло је такође истог састава који припада Карпатско-Балканском планинском масиву. Поред свега наведеног, Дубочка пећина поред тога што је била станиште људи и животиња, сигурно је представљала и древно свето место где су се служили религијско - магијски обреди наших далеких предака.

У појединим истраживачко историјским круговима, постоји теорија која сматра да је назив Трачани старогрчког порекла и да је тај назив, измишљени или неправилно изговореним и написаним називом за Србе, Рсшане, Рашани, Трашани Трачани. У сваком случају, била ова теорија тачна или не тај народ као такав очигледно представља наше далеке претке јер и даље преносимо и користимо њихову традицију и разне обичаје.