ВОЈВОДА ЂУРЂЕ УБИЈА ЗМАЈА - СРБСКА ОРИГИНАЛНА ВЕРЗИЈА ЛЕГЕНДЕ
Од многих познатих легенди које потичу из источне Србије, издваја се ова која својим дешавањем обухвата предхришћански период са етимологијама Звижда и Стига као и настанак чувене Голубачке мушице која је до краја прошлог века спопадала људе и животиње у Браничевској области. То је легенда оригиналног назива "Војвода Ђурђе убија змаја" док се у хришћанству помиње под називом "Свети Ђорђе или Георгије убија аждају".
Поготово у областима Звижда и Хомоља, додуше, још само код старијих особа, народним предањем преноси се сећање и почаст на великог јунака Ђурђа са титулом војсковође, војводе и народним надимком Спасиоц. Приликом христијанизације срба име нашег војводе је још увек у овим крајевима и даље остало исто и под тим именом славе се Ђурђевдан и Ђурђиц, наравно као и у осталим деловима Србије. Барем до сада у поменутим областима источне Србије једино код дела млађе популације, затим код свештеника такозваних "новотараца" и њихових следбеника и оних недовољно упућених у праву историју Срба, данас се помиње са измењеном титулом као хришћански светац и са римокатоличким називом Свети Ђорђе и цариградскогрчким Свети Георгије. Једини познати Ђорђе који се помиње из овог краја Србије је некадашња велика звезда забавне музике певач Ђорђе Марјановић из Кучева.
Што се тиче србског јунака војводе Ђурђа Спасиоца са аспекта божанства код Словена славио се као бог Јарило. То је прослава дану спасења народа од зла, односно долазак слободнијег живљења и као метафора представља долазак сунчанијег и лепшег периода у години. Према народном предању из Хомоља сазнајемо да је војвода Ђурђе "барјактар" (или "стегоноша") бога Вида. Такође у овим крајевима источне Србије, постоји веровање да је војвода Ђурђе нико други већ Сербо Макаридов (бог Сербон, Серапис, Србинда) обновитељ огромног првог србског царства којег је основао Нино Белов. У освајачко-обновитељски поход у Азију кренуо је из Рашке. Грци су лик и дела Серба Макаридова или војводе Ђурђа Спасиоца преузели, изменили име, неке детаље и догађаје и преобразили га у свог измишљеног јунака Херакла а римљани су пак преузели од грка и именовали га као Херкулеса. На зидовима храмова и скулптурама на средњем истоку у Азији приказан је са главом човека, телом лава и крилима орла. По причама из народног предања каже се да је био изразито висок и изузетно јак човек који је у борбама увек побеђивао своје противнике било да је био један или више њих, чак је са лакоћом убијао дивље животиње када би их ловио или се бранио од њих када су га нападале. Због своје физичке снаге је приказан на рељефима и скулптурама са лављим телом или одевеним у лављу кожу како је представљен у грчкој митологији. Још се каже да се није одвајао од свог веома послушног и хитрог коња вранца.
Према легенди, змај кога је Ђурђе убио, обитавао је у Дубочкој пећини у атару села Дубока недалеко од Кучева на путу за суседно село Раденка. Иначе то је најдужа пећина у Србији и пећина са највишим улазом и галеријом који досежу висину око 30 метара. Када се нађете испред њеног улаза, пећина изазива дивљење и страх.
Када је змај излазио из пећине, увек би се сместио на врху стене изнад улаза у пећину и испустао језиво продоран звук налик звиждуку који се могао чути десетинама километара около. По ономатопеји овог звука - ЗВИЖДука, читава област доби назив Звижд који је актуелан и данас.
Област некадашњег језера поред кога се одвијала чувена легенда данас се зове Језер. Вода из језера је одавно истекла и на том месту данас је видљива контура некадашњег језера. Језеро је било место на које је змај често долазио због воде и по свој плен кога су чинили како мештани оближњег насеља тако и домаће и дивље животиње. Из језера је некада отицала речица Марица која се највероватније звала по побрђанској висоравни која се протезала одмах изнад језера. На висоравни Марица, која се и данас тако зове, пронађени су остаци неолитског насеља које је по старости датирано на 8000 година исто као и Беловоде код Петровца на Млави. Према једној легенди из такозване грчке митологије, каже се, да се Херакло борио се са аждајом испод зидина Троје. Интересантан је и некадашњи назив планине Висока Гора која се налази тик уз висораван Марицу. Под тим називом забележио је србски књижевник, публуциста, етнограф и академик Милан Ђ. Милићевић у више својих дела крајем 19.века. Већ почетком 20. века назив је из неког разлога измењен у назив Ђуле - односно Ђула који је остао до данас.
Легенда каже, да је овуда пролазио млади, тада, ратник (витез) Ђурђе баш у моменту када се змај устрвио на једну девојку која се затекла на обали језера. Чувши њено запомагање Ђурђе је одмах одјахао у правцу одакле су се чули вапаји. Када је стигао до места дешавања, забио је копље у змаја али га је том приликом само ранио тако да је змај успео да се извуче и да одлети. Ђурђе је пратио његов лет знајући да је змај рањен и да неће проћи дуго времена те ће морати негде да слети. Тако се и десило, змај је слетео у равницу. Ту га је сустигао Ђурђе и избо копљем неколико пута све док змај није издахнуо. Овај призор је посматрао један старији човек који се стицајем околности затекао у близини. Дошао је до Ђурђа и рекао, "Синко, раздвој змају главу од тела и однеси главу што даље негде у неку пећину и добро је затвори. Тело ћемо му спалити али оно и није толико битно колико његова глава. Змајеви су посебни, они су лукави и не одустају лако од својих намера. Ни после њихове смрти нисмо безбедни јер се преобразују у нешто друго". Место где је Ђурђе СТИГао и убио змаја од тада носи назив Стиг.
Ђурђе је послушао старца, одрубио је змају главу а тело су спалили. Затим је одрубљену змајеву главу однео у једну омању пећину на обали Дунава нешто низводније од Голубачке тврђаве и улаз у пећину затворио са већим камењем.
Касније, из те пећине, кроз шупљине камена којим је Ђурђе затворио улаз у пећину, почеле су да излазе ситне мушице које су се стварале из главе змаја. Те мушице су биле права напаст првенствено за домаће животиње од којих су многе и страдале. Голубачка мушица (Simulium reptans golubacense) и данас је науци релативно непозната врста муве. То је сићушна мува у народу звана "сврбљивица" која својим уједима може направити озбиљне здравствене невоље јер својим уједом убризгава и свог личног паразита. Нестала је почетком 70-их година прошлог века приликом подизања нивоа воде услед стварања вештачког језера за ХЕ Ђердап 1, јер је ниво воде прекрио пећину. Поново се појавила за време НАТО агресије 1999. године на нашу земљу када се из безбедносних разлога испустила већа количина воде из Ђердапског језера и том приликом Дунав се вратио у своје некадашње корито остављајући на светлост дана много тога па и тај улаз од пећине. После завршетка НАТО агресије када је језеро поново акумулирало у првобитни виши ниво воде, мушице су нестале.
И на крају, има ли било каквог смисла ова легенда? То остаје на Вама да одлучите.
Коментари
Постави коментар