ЛЕГЕНДЕ ИСТОЧНЕ СРБИЈЕ - ГОРСКА ВИЛА (МУМА ПАДУРИ)

    У митологији код Срба, Горска вила се помиње као једна од многобројних митолошких бића док је код такозваних Влаха позната под романизованим именом Мума Падури што значи Шумска мајка или Велика мајка. 

Читав концепт женствености Горске виле се и данас изузетно негује само код Влахиња које још увек верују у њену присутност. Заснован је на легенди о митском бићу који опседа мушкарце са злим намерама а жене штити и помаже им када је позову. Пошто је ово веровање актуелно и данас само код влашке популације, у тексту примењиваће се израз Мума Падури а њен лик карактер и моћ идентични су са србском Горском вилом

. 
Она живи у шуми а из ње излази само како би чула позиве врачара или девојака. Ти њени привремени изласци бивају најчешће на ливадама где се појављује у дугој белој хаљини или нага. У Тимочкој крајини жене се, више пута годишње ритуално окупљају поред речица и потока призивајући је у помоћ посебним обредима. На та окупљања воде и ћерке како би пренели веровање и на потомке да не би замрло. Мума Падури је оличење женствености. Описана је као краљица ноћи, веома лепа и згодна жена, јако развијених груди, расплетене дуге црне косе, са дугим ноктима, каткад нага, а каткад одевена у белу дугу хаљину. Она је оличење изузетне доброте али и неизмерног зла у исто време. За њу још кажу, да има изузетно леп парајући глас и када запева њена се песма на далеко може чути.

Сматра се заштитницом бременитих жена, која их често и напада поред тога што их штити. Такође, брине о плодности, помаже да менструални циклус дође раније, буде што краћи и безболнији, а када жене остану у другом стању, чува их током трудноће а касније штити и њихову децу. При лечењу деце, бајалице у источној Србији често помињу Горску вилу која односи али и спречава болести, нарочито дечији плач и несаницу.

Понекад, у посебним приликама, јавља се и као ружна старица са великим и израженим зубима и као демон који се претварао у разним облицима. Може се претворити у пласт или навиљак сена, ћурку, краву, свињу, пса, коња или козу... Ако би се појавила у облику пласта или навиљка сена, праћена топлим дашком ветра, само би се требало склонити иза трновитог жбуна како би се заштитили од ње. Тврди се, да се појављује само ноћу, најчешће око поноћи. Не залази у села, пошто јој смета дим и мноштво света, па се зато креће искључиво шумом. Као демон, она је похотљива, па често заводи младе и лепе мушкарце и то најчешће у шуми, напуштеним колибама или у воденицама. Прича се, како је један младић ноћу у млину затекао дивну нагу жену дуге расплетене косе и великих груди, која му се подала а затим нестала. Касније ју је видео у дрвећу.

Синоним за србску Горску вилу код влаха је Мума Падури чији се пандан може наћи у руској митологији у лику Баба Јаге. Идентично митолошко биће, само под другим именима, јавља се код свих словенских народа што овој Богињи из шуме даје јаку словенску компоненту са прастарим србским пореклом. Осим у источној Србији, веровање у Шумску Мајку заступљено је и у Банату. 

Бајалице за децу из србског усменог предања изговарају се на србском језику и  идентичне су са бајалицама које примењују власи на њиховом матерњем (недовршеном романизованом) језику. Интересантно је да су код Срба многи прастари обичаји, обреди, веровања и божанства заборављена и готово замрла што је и разумљиво после свега лошег што је вековима чињено према србском народу а сведоци смо истих тих немилих дешавања и данас. Свакако већи део кривице сносимо и Ми сами због немарности према нашим прецима, историји и култури. Ако желимо упознати наше прастаре предхришћанске обичаје, начин живота и културу наших далеких предака, пожељно је пратити влашке, сада већ етнолошке представе базиране на традиционалним играма, песмама, посмртним обредима, магијским ритуалима... Власи су једини сачували оригиналну предхришћанску традицију наших предака управо због неприхватања хришћанства у целости.

Неколико бајалица за децу;

"О шумска мати, до сада плака моје дете за твојим, а сада нека плаче твоје дете за мојим".

У неким местима би се дете које плаче износило под дрво, па му се бајало: 

"Добро вече горска мајко, доста је моје дете плакало од твојега, нека сада плаче твоје од мојега".

"Горска мајко, горска вештице, горска вило, доста си очи бучила, доста си зубе церила, доста си моју децу пудила. Ја имам златне ножеве, очи ћу ти извадим, зубе ћу ти поломим, сада се ти плаши од мене и моје деце, па бежи у гору и воду, ту места више немаш."