ЕТИМОЛОГИЈА У СЛУЖБИ ПОТВРДЕ АУТОХТОНОСТИ СРБСКОГ НАРОДА НА БАЛКАНУ

ПРЕМА ЛЕГЕНДИ О ВИЛИНСКОМ КРАЉУ ОБЕРУ

   У задњих неколико година, откривено је неколико веома значајних археолошких локалитета на тлу Србије. Оно што посебно изазива пажњу јавности је порекло ископина. Постоје разне оставштине из прошлости у разним облицима међу које спадају и мегалитске камене структуре као што су најпознатије, на планини Јухор на врху Велики Ветрен и на падинама брда Горица код Рама. (Прилог 1.) 

Прилог 1.

Оно што им је постало заједничко, бар на простору Србије, је њихово порекло. Према теоријама појединих наших археолога ове камене громаде су остаци келтских светилишта. (на основу којих критеријума су дошли до таквог закључка?). Што се тиче порекла осталих археолошких налаза такође се тврди да су у питању келтски али ако нису келтски онда су сигурно римски мада у задње време форсирају се и германски налази, сви осим србских на србској земљи. Да ли је баш све тако? 

Ево једног простог примера. На фотографији (Прилог 2.) приказана је бронзана фигура келтског коња датирана на 300 г. п. н. е. Зар није необично да се на келтској фигури налазе србска обележја. Таквих примера је много. 

Прилог 2.

У овом тексту, путем истраживања етимологије једног интересантног оронима који се помиње у митологијама, доказаће се да се не ради о келтској нити о било којој другој етимологији, самим тиме и митологији, култури и уопште историји како су јавности представили страни и поједини домаћи историчари. Реч је искључиво о србском пореклу легенде која побија све досадашње теорије и доказује исконско порекло србског народа које потврђује аутохтоност Срба на овим просторима.

   Долина Пека је одувек била привлачна због изузетног рудног богатства те је као таква била стециште многих народа са свих страна света, рудара, трагача злата, разних окупатора, трговаца и осталих који су привремено боравили и оних који су своје домове основали и заувек ту остали.

Из тог разлога издешавали су се многи бурни догађаји који су се више причама усменим предањем него записима вековима преносили све до данашњих дана. 
Такође, ово је област са прегршт интересантних назива топонима од којих су неки и данас задржали првобитна имена док су многи временом измењени. На жалост, долина Пека а поготово Кучевска котлина и околона из неког разлога археолошки је неистражена а буквално на сваком кораку, када се мало закопа површински слој земље, откривају се разне интересантне и драгоцене оставштине из ко зна којих давних времена. Просто је несхватљиво да археолошке институције упорно заобилазе ове терене, док су дивљи трагачи итекако активни и ова област им представља прави рај за несметано трагање за "закопаним благом".

Изнад Кучева на северној страни налази се планина садашњег назива Ђула Локва. Некада се звала Висока Гора која се под тим именом помиње у предању. Такође под истим именом помињу је књижевник, етнограф, путописац и академик Милан Ђ. Милићевић и Михаило Ст. Ризнић тадашњи учитељ из Кучева у другој половини 19. века када су изучавали овај предео Србије чијим се информацијама "послужио" и чувени аустроугарски путописац (читај, шпијун) Феликс Каниц.

На обронцима Високе Горе на источној страни налази се сада већ готово напуштени засеок Врело. Нешто северније налази се предео Суво Врело које је, у ствари, више хидроним јер се на том месту налазио велики извор из кога је вода једним делом отицала ка истоку у оближње језеро које је такође давно пресушило. Језерски остаци били су присутни у виду баре све до половине прошлог века. Удолина односно место некадашњег језера зове се Језер а река која је отицала из језера звала се Маричка река (садашњи измењени назив у Посушка река коју чине уливи пар потока и са краћим делом тока од извора ). Изнад Језера уздиже се висораван Марица на коме се, према предању, налазио велики град. Из једне од многобројних легенди сазнајемо да се испод зидина града на обали језера србски јунак и војвода Ђурђе борио против змаја спасивши девојку самим тиме и народ од зла које је дуго времена представљало велику опасност по народ источне Србије.

Према казивању једног нашег познатог археолога који је очигледно добро информисан из само њему знаних извора и према налазима дивљих трагача, потврђено је да се на Марици налазе остаци праисторијског насеља кога је он датирао на 4500 година пре нове ере. Ради се о насељу из истог временског периода као што су и остаци топионице и насеља локалитета Беловоде код Петровца на Млави.

Прилог 3.

На скоро 3 км удаљено од Марице и Језера, у правцу југа ка Кучеву, налази се брдо Бединац. Етимологија овог оронима је настала, како причају наши стари, по томе што се на овом месту налазили велики бедеми који су окруживали древни велики град који се простирао од подножја Бединца све до врха у дужини од 1500 метара. Занимљиво је да се врх Бединца зове Обер. Ороним Обер званично није уписан ни на једној мапи већ се третира само као брдо Бединац. Назив за врх Обер присутан је само у народу где се каже да се одувек тако звао. (Прилог 3.)

Због чега је његов назив изостављен из званичног обележја картографије, није познато. 

Прилог 4.

На једној мапи учитеља Ризнића, на врху Бединца званог Обер, уцртане су контуре неке грађевине али их учитељ нигде не помиње као ни остали путописци, истраживачи и историчари. (Прилог 4.)  Ако су остаци грађевине крајем 19. века били видљиви, питање је, зашто их нико није поменуо у било ком контексту ако су већ уцртани на мапи? Врх Обер је висок 274 метара и облика је зарубљене купе јер је његов врх равна површина. Према причама мештана чија се имања, махом њиве и воћњаци, налазе непосредно поред њега, у времену док се још могло прилазити до самог врха, леже остаци мегалитских клесаних стена разних величина и због тога се тај део земље није никада обрађивао. На жалост, данас је до његовог врха немогуће прићи због веома густог, високог и бодљикавог растиња. (Прилог 5.)

Прилог 5.

 У сваком случају, камена структура потврђује да је на самом врху у далекој прошлости била изграђена нека значајна грађевина попут куле, цитаделе, храма, дворца или нечег сличног те да је била у склопу са зидинама које су се протезале низ падину Бединца до подножја. Иначе, Обер се налази на специфичном месту са кога се пружа прегледан поглед од 360 степени на Кучевску котлину и целу околину. (Прилог 6.)

Прилог 6.

Занимљиво је да се до сада нико од мојих суграђана није заинтересовао за етимологију овог оронима. Једноставно, сматра се да је Обер само један обичан назив као што су и сви остали. 

Истражујући његову етимологију дошао сам до сазнања да Обер има пар значења у смислу географског појма као; крајње узвишење или врх брда. Овај врх управо има карактеристике описаног географског појма, међутим, око њега се налазе неколико брда и планине те не видим битан разлог додељивања таквог назива само овом врху. У том случају сваки би се врх звао Обер. Питање је, зашто је баш овом врху додељен такав назив и да ли неког удела у називу имају остаци грађевине?

Као што је већ познато, овај део Србије је поред рудног богатства такође и веома богат легендама из народног предања. Нигде више на свету не постоји место, где се на једном малом простору изродило више легенди него у источној Србији поготово у златној голини Пека. Од многих најинтересантније јесу оне у којима се помињу виле, вилењаци и малени копачи злата познати као кепеци или патуљци.

У једној од легенди која се односи на северни део Кучева, каже се; "Некада давно, постојао је велики град који је био обавијен дугим зидинама (бедемима) на чијем се врху налазио леп, високи дворац који је доминирао градом. У њему су живели Вилењаци". Поред ове легенде, код нас у Кучеву још увек се користи једна народна изрека али данас више код старијих људи. Када пролазници виде њима блиску особу да одмара или се мераклијски посветио нечему, те му добаце; „Уживаш као краљ Обер!". 

Из контекста легенде, изреке, и Ризнићеве мапе, наговештавају се прве смернице за даљи ток истраживања где се издвајају, контуре древне грађевине, град, дворац, вилењаци и краљ Обер. Као делови мозаика које треба сложити, мада, по свему судећи мозаик је такорећи већ сложен али ипак треба кренути у потрагу за пореклом и о још многим информацијама о помињању вилењака и патуљака у било ком смислу са било ког простора и у било којим митологијама код осталих народа. 

Кренућемо од највеће мистерије, Вилењака становника града.

Вилењаци су, како кажу легенде, били веома паметни, писмени, лепог физичког изгледа, вешти у свему, уопштено, моћна раса. Имали су свој затворени свет и мало их је занимао начин живота осталих бића осим у ситуацијама када је од њих затражена било каква помоћ. У духовном смислу волели су све природне лепоте света а посебно водено окружење и звезде јер су то биле прве ствари које су видели. Обележила их је радозналост и жеља за учењем и стварањем. Мрзели су свако зло, међутим, били су подложни похлепи, љубомори и поносу које је у неким појединачним случајевима прерасло до одређеног степена зла које је одмах било елиминисано од стране заједнице. Сматра се да древни Ведски записи, књижњвност као и целокупна Ведска знања и вештине којима данас располажемо, управо од њих потичу и да су Веде у ствари вилењаци. Радо су своја знања и вештине преносили на људе и помагали им својим надприродним моћима која су поседовали. Међутим, пошто људи не поседују такве моћи прихватили су она знања и вештине за која су способни. Вилењаци су живели у копненим или приобалним пределима на узвишенијим местима на видиковцима са изузетним погледом на воду или очаравајуће планинске пејзаже ради бољег погледа на околину и како би били што ближе звездама. Управо ова информација нам говори о њиховим посебним стаништима, што значи да се већ први податак уклапа у народни географски појам за неко узвишено место као што су врхови брда, литице или друга слична места. 

Истражујући етимологију, прво сам кренуо од значења речи Обер на немачком језику јер се реч помиње у немачком војном речнику која је највише била заступљена у другом светском рату као почетак именице која је обично означавала назив за функције чинова високих официра и за врховну команду трећег рајха. Међутим, ова немачка именица нема никаквог удела у додељивању оронима са називом Обер сем што има потпуно исти изговор и значење у географском и војно хијерархијском смислу као, узвишени (узвишено, узвишење) и врховни (врховно, изнад свих). Каснијим истраживањем дошао сам до закључка да именица Обер није немачког односно германског порекла што ће се у даљем тексту објаснити.

У неким крајевима Србије уместо оронима Обер користи се назив "браник" односно шумица која је представљала прородну препреку или заклон насељима, војним утврђењима и дворцима од разних нападача. Браник би значио - заштитник, бранилац као што је пример код старијих модела аутомобила уграђивали би се са предње и задње стране аутомобила такозваници браници који су имали функцију заштите аута од лаких удараца.

Даљим истраживањем наиђох на информације где се помиње име Обер али у дужем облику као Оберон и за дивно чудо, прво изненађење, Оберон као краљ вилењака помиње се у Шекспировом делу "Сан летње ноћи" које је написано за позоришну представу у 16. веку. Одмах је уследила интеракција на кучевску легенду и изреку али су се наметнула многа питања. Ко је краљ Оберон, да ли је тај лик фиктиван а ако није, одакле Шекспиру инспирација за обраду лика краља вилењака који се као такав помиње и у србској легенди?

Оберон је у Шекспировом комаду, представљен као главни лик са улогом легендарног вилинског краља, веома несташног као иницијатора многих догађаја али не и злог. Пошто је Енглеска већ у 15. веку искоренила стару веру где је сваки њен помен у митологији и у сваком другом смислу, милом или силом већ био заборављен, Шекспир је лик свог јунака краља вилињака оживео из једне ирске легенде која се још увек у Ирској препричавала, јер догма хришћанства у Ирској није била у толикој мери строго заступљена као у Енглеској. 

Осим у Шекспировом делу које је очигледно рађено по узору на легенду из ирске митологије, краљ Оберон се помиње и у германској митологији као краљ Елфа (патуљака). Један од најранијих писаних докумената о Оберону потиче из једне збирке митолошких галских песама из француске која је написана у 13. веку и зове се „Песма о херојским делима“ где се у овом делу зове Аберон краљ вилењака. Често га повезују са митским чаробњаком Алберихом из легенди о Меровинзима, првој франачкој династији. 

Дакле, легенде о вилењацима и патуљцима или било какви други помени о истим, појављују се код ирског, галског, србског, словенског и германског народа под сличним или истим именима и догађајима. У грчкој и римској митологији не постоје легенде о вилењацима и патуљцима. Старогрчка митологија се базира на персонификовању природних појава и процеса мистификованих у дела богова, полубогова и хероја док је римска митологија копија грчкој. Пак са друге стране, патуљци и вилењаци спадају у групу првобитних створeња која су насeљавала зeмљу на почeтку свих врeмeна, прe богова и прe стотину хиљада година, кад јe наша цивилизација још била млада и неискусна у свим сферама живота. Што би значило да грчка митологија, која је у суштини преузета од осталих народа и као таква, модификована по жељи старогрчких историчара, није најстарија али се из необјашњивих разлога упорно фаворизује у свету. 

Са друге стране, основе ирске, галске и германске митологије настале су од легенди такозване келтске митологије. Ако погледамо на географској карти Европе, почевши од Србије преко делова Немачке и Француске па све до Ирске, видећемо трансверзалу која се протеже кроз земље где су по историчарима живели Келти. Ово нам указује да је култура једног те истог народа била заступљена у већем делу Европе, обухватајући континенталне делове Европе које су се простирали у правцу исток - запад без области око Средоземља и далеког севера Европе. (Прилог 7.)

Прилог 7.

Тако је дошло до синкретизма између келтске са једне и галске, ирске и германске митологије са друге стране. Питање је, да ли се синкретизам десио и у србској митологији и у ком правцу је текао. Рекло би се из србског у келтски а видећемо и разлог. Према садашњем историјском званичном ставу значило би да легенде о вилењацима и патуљцима припадају келтској митологији. 

 Оно што је фасцинанто у свему овоме је то што се у Србској митологији препричавају легенде и о вилењацима и патуљцима што је јединствени случај који се разликује од осталих митологија осим делимично у ирској. У осталим поменутим митологијама помињу се легенде или о једнима или само о другима. Овакав однос легенди између србских и осталих, указује на битну чињеницу која говори о пореклу легенди. Историчари тврде да је некада постојао народ Келти који су се сељакали по Европи. Према њиховим теоријама било би да, селећи се насељавали су европске територије и мешајући се са другим народима ширили су своју културу, религију и предање. На тај начин су и приче из Србије пренели на остале народе у областима где су живели Германи, Гали па све до Ирске где је била крајња тачка њихових сеоба. У зависности од природних и осталих животних околности и религијским божанствима код разних народа тако су се те приче примале код истих. На местима која су била богата природним рудним богатствима примале су се приче о патуљцима маленим копачима блага док на осталим местима прихваћене су легенде о вилењацима који су за разлику од патуљака живели у сасвим другачијим животним околностима. 

Једну битну ствар историчари, како наши тако и европски, игноришу и упорно избегавају да помену у њиховим теоријама.

Пример; први помен о тим исконским бићима, тачније о маленим копачима злата, патуљцима десио се управо у источној Србији у области златне долине Пека у месту Кучајна где се налази најстарији рудник злата и сребра који је удаљен од брда Бединац око 7 километара. Те малене и вредне рударе народ је назвао Кучи што значи, копачи руде - рудари. По њима добише називе, насеље и рудник Кучајна, место Кучево и планински масив Кучај. Постоје многе легенде о патуљцима а најпознатија је Сребрни цар где се помиње последњи патуљак Куч као чувар Сребрног цара (персонификација за највећи комад сребра икада откривеног, величине стене) и  девојка Смиљана која се спријатељила са старим патуљком Кучом. Немачки писци браћа Грим су по узору на ову древну србску легенду написали чувену бајку, Снежана и седам патуљака. Познато је и то да су Браћа Грим, посебно Јакоб, били велики обожаватељи и познаваоци србске историје, народног усменог предања и књижевности. (Прилог 8.)

Прилог 8.

Из примера ове легенде увиђамо исконску повезаност патуљастих рудара и народа који је живео на овом простору са србским именима која су и данас актуелна као, Смиљана, Кучи (такође и племе Кучи у Црној Гори), рудник и насеље Кучаина (Кучајна), Сребрни цар као и друго. Уосталом и етимологија је настала од старог србског глагола КУЧ (куч, куч, куч...) - за куцати, куцкати а од ономатопеје тих звукова који су одзвањали од рада малених рудара, исти добише назив од народа Кучи који је у почетку био јединствени израз за копаче (рударе) и коваче.

Сада је већ сасвим јасно са ког простора и од ког народа потичу ове исконске легенде.

Отуда приче у којима се помињу вилењаци и патуљци први становници земље који су због богатих природних ресурса запосели управо ову земљу. 

 

 Занимљиво је да су србске и ирске легенде са вилењацима и патуљцима готово истоветне. Како у србској тако и у ирској митологији помиње се један заједнички краљ вилењака и патуљака што би значило да су се у Ирској примиле обе легенде јер на северу Ирске постоји древни рудник злата који је ипак много млађи од рудника Кучајна. (Прилог 9.)

Прилог 9.

Очигледно је и пренос легенди текао из правца старијег дела Европе тачније из Србије земље у којој је настала па преко континенталног дела све до Ирске. 

Дакле, легенда и етимологија је Србска а не Келтска нити било чија друга осим ако је назив Келти скривени назив за Србе или су пак Срби директни потомци Келта. 

Поред легенде, изреке, Ризнићеве мапе и помињања Обера-Оберона-Аберона као краља вилењака у поменутим митологијама, сасвим је сигурно да је управо на овом месту на врху Бединца који се зове Обер, живео краљ са тим именом чије су се одаје налазиле у лепом високом дворцу изнад града. Свакако остаје енигма да ли је Обер био вилински краљ или краљ људи који се тако звао или је пак значење имена било у смислу назива за титулу као јединственог израза за све краљеве? Етимологија нам говори да се ради, са географског аспекта, о врху или делу који је узвишенији од своје целине без обзира на остало окружење на коме се налази или о некој узвишенијој особи као заштитнику, хероју, принцу, кнезу, краљу, цару своје расе или народа. 

Што се тиче Келта, нејасно је ко су заправао тај народ и одакле потиче. Према њиховој митологији рекло би се да потичу од исконских времена. Није баш сасвим јасно како су све те њихове легенде у детаље пренели на наше претке, ако се тврди да смо се доселили у 6.-7. веку нове ере и ако прихватимо ову теорију само као пример, значило би да су келти већ у то време били присутни на овим просторима, што је просто немогуће, јер су са европске сцене као доминантан народ мистериозно нестали још у времену владавине римске империје и да су њихову митологију и културу пренели на Србе дошљаке који су говорили тотално другим језиком од језика којим су говорили Келти. (У то време нису постојале школе ни курсеви за стране језике а ни пантомима не би донела нек значајне резултате 😄). Безброј питања са траљавим одговорима од многих стручних лица који се баве келтологијом. 

Свакако, супериорнији народ у то време јесте постојао. Уосталом, о томе који је народ био доминантан и живео на простору садашње Србије и Балкана који је у прошлости био центар Старе Европе, доказују нам открића Лепенског вира и Винче као убељиво најстаријих познатих култура (цивилизација) света чији доказани континуитет једног истог народа на истом простору траје и данас.