СЕНЗАЦИОНАЛНА ОТКРИЋА У ЈЕДНОМ МАЛОМ МЕСТУ ПОРЕД ПЕКА

 

   Често смо у прилици да чујемо о случајним открићима разних оставштина из прошлости која се дешавају приликом изградњи нових инфраструктурних објеката. Тако је на једном малом, данас готово не толико значајном месту на коме се осим засеока налази и фабрика за производњу креча, ископано неколико веома значајних и сензационалних оставштина из разних временских периода почевши од времена искона те до краја 15. века. Сва та открића указују на чињеницу да је овај мали простор био итекако значајан у далекој прошлости.

Реч је о Манастирском пољу које припада атару села Каона које се налази свега пар километара западно од Кучева. О овом мистериозном пољу писали су или обавезно помињали у својим радовима; Милан Ђ. Милићевић, Јован Жујовић, Антоније Лазић, Михаило Ст. Ризнић, Јован Драгашевић, Феликс Каниц и многи други. На основу свих прикупљених података и својим истраживачким радом саставио сам ово сажето али кратко дело свих открића овог малог места која су веома битна за историју србског народа. 

Посматрано геометријски, крајње тачке свих проналазака удаљене су једна од друге, по ширини свега 680 метара (Прилог 1.) на мапи под ознакама 5 и 5а гледано из правца исток - запад) и 1300 метара у дужини (из правца север - југ под ознакама 1б и 2а). На жалост, просто је несхватљиво да је не само ова област већ читава долина Пека археолошки неистражена нити је у интересу надлежних археолошких институција да се створи макар иницијатива за покретање истраживачких радова. Због тога смо ускраћени за многе информација које су од великог историјског значаја како овог дела Србије, тако Балкана и Европе. Једино што је археолошки истражено је антички металуршки комплекс Краку лу Јордан који се налази 15 километара североисточно од Кучева, поред магистралног пута ка Мајданпеку. 

Прилог 1.

Област долине Пека обилује веома богатим рудним богатством због кога је вековима била на удару разног света те је и нормално да су се издешавали многи догађаји који су се причама пренели до данас. Све те занимљиве приче у народу су познате као легенде из народог предања док су их државне институције имплементирале у жанр бајки а појединци прозвали погрдним именом "бабске приче". Наравно, свака легенда остаје само пука прича ако није поткована јаким валидним аргументима. Први непобитни докази, појавили су се управо на овом малом простору, не баш тако давно, када је дошло до случајних открића која потврђују веродостојност неколико информација из легенди која су демантовала догму званичне историје света какву данас познајемо. 

Наиме, ради се о открићима које су ископали мештани овог засеока и машине у фабричком делу. Tо су;

- бродски и лукчи предмети, који дају јасну потврду о легенди која говори да је некада ово место било под водом као крајња тачка залива Панонског мора где се налазила древна велика лука и

-  два открића дивовских људских и животињских скелета која потврђују легенде о томе да су на овим просторима некада живели дивови.

 Поред ових, сада већ сасвим јасно непобитних доказа откривена је и 

- подземно гробље уклесано у кречњачку стену са два прилаза у којима су пронађени дрвени и гранитни саркофази, 

- испод једне литице налазе се видљиви остаци цркве светог Николе манастира Св. Вазнесења из 15. века, 

- на врховима два брежуљка приметне су контуре мањих грађевина у облику кула.

Мало ли је да се на простору од само 60 хектара сусрећу сензационалне оставштине из веома давних различитих временских периода? 

Прилог 2. Мапа учитеља Михаила Ст. Ризнића из 1888. године. 

Интересантно јесте то да је учитељ Ризнић поред мапе Кучева са ближом околином, нацртао још само ову мапу. Вероватно је имао јако битан разлог да овековечи овај делић Србије.

Учитељ који је био и члан Српског Ученог Друштва (садашњи назив САНУ) истражујући овај део Србије саставио је малу етнографску, географску и историјску студију о овом крају (*1) којом се "послужио" и чувени аустроугарски путописац Феликс Каниц.

(*1) - СТАРИНСКИ ОСТАЦИ У СРЕЗУ ЗВИШКОМ - ( стр. 849) у заједничком делу МЛАВА, ХОМОЉЕ ЗВИЖД - НАСЕЉА, ПОРЕКЛО СТАНОВНИШТВА И ОБИЧАЈИ

Манастирско поље окружују брда Војиловача или Клобушања на јужној страни (како га власи зову) и брда Петриш на северу где се сада налази фабрика за производњу креча. На западу се граничи са брегом Чукарица који је некада био спојен са нижим али дужим делом брега садашњег назива Просечени Камен који се протеже до брда Војиловача. Некада су тај дуги брег и Чукарица били једна целина све док није просечен већи део брега Чукарице како би се направио пролаз за нови ток реке Пек и магистрални пут који данас повезује Кучево и Пожаревац. На источној страни налази са брег чудног облика који подсећа на доњи део ноге, тачније доњи део потколенице са стопалом. Власи за овај део ноге имају један назив Пићор или Пишор (изговором са меким ш) и немогуће га је превести на србски језик само као једну реч. У тексту ћу ипак користити први назив.

Најпе ћемо кренути од легенде која описује некадашње хидролошко стање те са причама из новијег доба које су везане за случајна открића дивовских скелета и подземног гробља и осталих открића. 

О томе шта је све ископано на овом месту сазнајемо од мештана каонског засеока као и из веома узбудљивих прича радника фабрике. 

МАНАСТИРСКО ПОЉЕ КАО НЕКАДАШЊА ДРЕВНА ЛУКА

Прилог 3.  Реконструкција изгледа некадашње древне луке

У једној од легенди се каже;

 "У давна времена, постојала је лука надомак Кучева, из које се могло лађама пловити у свет. На доковима луке налазиле су се две високе куле једна наспрам другој". (Прилог 3.)

Информације из народног предања говоре да су брегови Чукарица и Пићор били докови у древној луци. На Чукарици, данас су једва приметни остаци некадашњег каменог утврђења које се помиње у легенди и у неколико прича. (Прилог 4.)  На супротној страни Чукарице на брегу Пићор такође се налазило камено утврђење у облику куле. (Прилози 2. и 3.) Обе куле подигнуте су на готово истој висини од тла. На мапи учитеља Ризнића (Прилог 2.) уцртане су контуре тих двеју кула које су после нестанка Панонског мора биле реконструисане у неке друге сврхе.

 Легенда даље каже, "Много је разног света упловљавало у ову луку са свих крајева ондашњег света. Било је много рудара који су тражили посао у долини Пека а поред њих највише су долазили купци сировог злата и сребра и трговци који су махом своју робу размењивали са мештанима за украсне златне и сребрне предмете". 

Прилог 4.  Брег Чукарица

Из ове легенди сазнајемо много тога, као прво, даје нам информацију да древно Панонско море није нестало пре више стотина хиљада или милиона година како се то данас тврди. Бар нам савест не дозвољава да верујемо у све те народне приче да потичу из времена од пре пар милиона година. Такође, на основу надморске висине Манастирског поља сазнајемо колика је била распрострањеност мора у Панонском басену. Према аматерским прорачунима, ослањајући се на податке из легенди и преко глобалне платформе Flood map, простим прорачуном се дошло до изненађујућих података који се у метар уклапају са истраживачким резултатима геохидролошких истраживачких радова из Аустрије, Мађарске и Румуније. Управо због оваквих врста истраживачких радова веома су битне легенде које дају тачан опис распрострањености водених површина у прошлости поготово несталих вода као што је то случај са Панонским морем. Стручњаци који су са научно технолошке стране вршили испитивања, како га они зову Карпатског (Панонског) басена, дошли су до резултата да је, константан ниво Панонског мора износио око 145 метара. На тој надморској висини од 143 метара налази се Манастирско поље. (Прилог 5.)

Постоји легенда која је вековима актуелна у овом делу Србије. Реч је о морнарима који су се усидрили у ову луку и украли краљево златно овчије руно. Наравно, реч је Аргонаутима. Затим легенда која описује потоп кучевске и волујске котлине када се море трансформисало у самостално језеро кога су наши преци звали Жуто језеро а грци Океанос. Тада је ниво воде језера достигао висину од 220 м.н.в. и створио се дубљи залив који се простирао све до села Бродица.

Прилог 5.  Некадашњи залив на чијем се крају налазила лука у Манастирском пољу

Од мештана каонског засеока добио сам интересантне и корисне информације. Приликом копања темеља за разне грађевинске објекте или при копању дубоких рупа за бунаре пијаћих вода, у Манастарском пољу мештани су ископавали, за њих чудне гвоздене предмете као што су бродска сидра, ручно прављене ексере четвртастог облика, кламфе за спајање дрвених предмета док су на ободима брдског окружења на свега неколико метара од подножја наилазили на округле гвоздене предмете налик алкама. Морамо се сложити да се сидра и алке никако не уклапају у грађевински материјал за изградњу стамбених објеката. Многима ови ископани бродски делови били су права енигма јер се налазе на месту где са садашњег аспекта не би требало бити. Међутим, у предању се лепо каже да се на овом месту некада давно налазила велика лука. 

Следећа легенда нам говори како је нестала вода из залива у времену друге фазе хидролошког стања када се Панонско море трансформисало у обилније језеро. Ова легенда се сачувала у Звижду и Хомољу, разлика је само у опису сагледавања догађаја и последицама на обе стране које су описане свака са своје тачке гледишта.

Детаљан опис овог катаклизмичког догађаја као и легенде можете прочитати на платформи блога ЕТНОЛОГИЈА кликом на линк наслова;

ПЧЕЛИЊИ ГРАД У ХОМОЉУ ЛЕГЕНДА О СПАСЕЊУ НАРОДА ОД ВЕЛИКЕ КАТАСТРОФЕ

Нестанком Панонског мора дуго векова Манастирско поље било је под мочваром као последица остатка стајаће количине воде која се додатно допуњавала водом из Пека. Стари пут је још увек заобилазио ово подручје који је у нижем делу пресецао брег Пићор и силазио иза језерца право испод литице код манастира. Када се вода повукла из залива на месту некадашње луке остала је и даље вода у облику прво језера а касније мочваре тако да је и до друге половине 20 века, један део поља био под мочваром. У времену владавине Римске империје када је Манастирско поље било мочварно, утврђење на Чукарици имало је одбранбене функције штитећи улаз у рударску зону. У средњем веку, срби, бугари, угри, турци, аустроугари, такође су користили ове куле у војне сврхе.

ГРОБЉЕ ДИВОВА 

ПРИЧЕ РАДНИКА

О ОТКРИЋИМА ГИГАНТСКИХ СКЕЛЕТА

У ИНДУСТРИЈСКОЈ ЗОНИ

Прилог 6.

    Приликом извођења грађевинских радова, често се дешавају неочекивана открића разних знаменитости из прошлости. За археологију сва та открића представљају изненађења која се у зависности од ископина преувеличавају у ремек дела археолошких истраживања док се многа која нису у складу са данашњом археолошком догмом сакривају од очију јавности или се пак лажирају њихови налази. 

 Тако се у кругу фабрике за производњу креча десила два сензационална открића дивовских скелета људи и животиња.

Ово су приче о истинитим догађајима који су се десили 1974. и 2006. године.

Средином седамдесетих година прошлог века када су покренути радови на изградњи технолошки новијих кречних пећи, приликом ископавања земље за темељ, машине су на око 5 метара дубине, ископале људске скелете огромних димензија. (Прилог 6.) Сведоци овог открића су радници који су били ангажовани око обезбеђења ове ископине као и сви остали радници који су тога дана радили а било их је најмање 200. Буквално сви присутни тога дана у кругу фабрике су видели ове скелете чак и они којима посао није дозвољавао да напусте радна места али су их привремено замениле остале колеге. Сви до једног причају исту причу. Кажу, да је на том месту откопано укупно 5 скелета. Три скелета су одмах била јасно видљива али са оштећеним доњим екстремитетима које је оштетила машина док су остала два била у целости и њих су ручним алатима ископали и очистили од земље радници које су ангажовали позвани археолози из пожаревачког музеја. Сви скелети су лежали упарени један поред другог у положају са главама окренутим ка истоку. Према проценама очевидаца гледано одокативно са раздаљине од неких 10-ак метара, скелети су били дугачки око 3,5 - 4 метара. Ову процену мере су добили на основу висине прва два човека која су сишла у ископину. То су били управник производње фабрике креча и инжењер фирме која је изводила грађевинске радове. Обојица су били нешто испод просечне висине раста мушкараца у Србији, око 176 - 178 цм. Радници очевици кажу, да су лобање тих скелета биле огромне, обојици до зглоба колена а они су изгледали смешно на величине скелета, као деца од две године и пар месеци узраста у односу на садашњи просечан узраст човека. 

Наравно, у то време комунизма, мада ни данас ситуација није ништа боља бар што се тиче оваквих и сличних открића, одмах су обавештени органи локалне општинске самоуправе, високи функционери из комитета и сви су убрзо дошли са "органима реда". Око ископине су направили одбранбени зид са одабраним радницима и удаљавали све присутне што даље. Затим су руководиоци растерали раднике посматраче наредивши им да се одмах врате на своја радна места уз речи заташкавања или народски речено, "испирања мозга", "Ајде сад сви на посао. Ово што сте видели су само обични људски скелети. Ту је било неко старо каонско гробље ". 

После извршених прегледа од стране археолога, уз консултацију са локалним функционерима, полицијски инспектор је наредио да се скелети покупе и однесу. Радници који су остали у обезбеђењу су веровали да ће скелети бити однети у пожаревачки музеј и бити изложени јавности као општа сензација. Међутим они тамо никада нису доспели. Када су видели како их је машина грубо товарила у камионе било им је јасно да од изложбе нема ништа. Скелете је буквално ломила кашика ровокопача која их је товарила са све земљом и убацивала у камионске приколице. Разочарани радници нису могли да верују шта се дешава пред њиховим очима. Верујем да негде ипак мора да постоје извештаји о овим скелетима, или у архиву пожаревачког музеја или у неком записнику архива МУП -а. Ово откриће је по начину ископавања и по налазу исто као оно које се догодило почетком 90-их година у Нишу где су такође ископани људски скелети огромних величина. 

Питање је у ком добу су ови дивови живели када је овај део где су пронађени њихови остаци био вековима под водом јер се некада на Манастирском пољу налазила лука као део залива Панонског мора која је описана у многим легендама. Све до средине прошлог века већи део овог поља које обухвата и индустријску зону било је мочварно. 

Што се тиче процене дужина скелета, на основу параметара анатомије просечног човека дошло се до закључка да су радници били у праву. Лобања мушкарца просечног узраста од 180 цм у лежећем положају са лицем окренутим на горе износи око 22 цм и у овом случају представља висину лобање. Потколеница исте особе износи око 53 цм, што би значило, нешто више од две лобање просечне садашње висине човека једнаке су једној висини лобање дива која износи 50-ак цм. 

Такође и паритет висине два инжењера у односу на скелете сразмеран је са упоредбом величине лобања тако да је однос величине скелета, рецимо 2,2 пута већи у односу на садашњу просечну висину човека где је добијена коначна дужина дивовских скелета од 350 - 400 цм у зависности од пола и старости особе. На жалост, пошто други подаци не постоје, није преостало ништа друго него упоређивати податке од очевидаца како би се уверили у веродостојност информација о величини скелета. 

Легенде из долине Пека причају приче о народу познатом као Јелини који су били изразито високог раста. Легенда каже, "Све грађевине које су направљене од огромних камених стена (мегалита), то су дивови градили". Такође из легенди сазнајемо да су дивови живели у истом времену са патуљцима и вилењацима који спадају у групу првобитних створeња која су насeљавала зeмљу на почeтку свих врeмeна, прe богова и прe стотину хиљада година, кад јe наша цивилизација још била млада и неискусна у свим сферама живота у односу на садашњи степен развоја.

Постоје многе теорије од којих се у једној од њих тврди да су дивови на овом простору живели у времену када је ова област била сувоземна, односно пре него ли се створило Панонско море. То може бити само у два временска периода, у времену постепеног отапања ледњака до стварања веће водене површине у Панонском басену односно мора или крајем леденог доба када су се створили повољнији климатски услови за живот на овом простору. Према неким теоријама каже се да скелети дивова потичу из времена пре леденог доба. Ко то зна, када никакве стручне анализе скелета нису извршене осим буквалног нагађања како археолога тако и јавности. 

Једна од легенди говори о томе како су дивови спасили патуљке, па каже; 

"Једног дана, после лепог сунчаног времена у неко доба поквари се време. Наиђоше црни облаци који дан претворише у ноћ, олуја поче страховито јако да дува и да ломи и носи све пред собом. На једном парчету земље затекла се породица шумских патуљака која је обрађивала земљу. Схвативши да наилази јако невреме ухвати их паника. Међутим, срећа по њих те су у њиховом правцу пролазили муж и жена дивови. Видевши патуљке, кренуше ка њима да их спасу знајући да ће од невремена страдати. Жена див је рукама скупила своју сукњу и спустила се на колена. Патуљци схвативши женину намеру сви до једног и родитељи и деца, попеше се на сукњу која је била импровизованог облика за њихов смештај. Краве и плуг узе њен муж. Однели су их на сигурно место како би сачекали да невреме прође"

ОТКРИЋЕ ОГРОМНОГ ДЕЛА СКЕЛЕТА ПРАИСТОРИЈСКЕ ЖИВОТИЊЕ 

Прилог 7.

Други случај десио се 2006. године, на удаљености од открића дивовских скелета људи 450 метара ваздушном линијом, приликом редовног минирања етаже, на КОП-у који се налази на брду Петриш одмах изнад фабрике. (Прилози 7. и 8.)  Руководиоци који су дошли после минирања приметили су огромну рупу налик омањој пећини која се отворила после обрушавања кречњачких стена. Обазриво су ушли и приметили да је пећина јајастог облика. Дуга је око 30 м. а широка и висока око 15 м. У једном делу видели су необичну стену. Када су је мало боље прегледали схватили су да то није камена стена него огроман зглоб са делом кости. Зглоб је био једног метра у пречнику а кост која је из зглоба вирила била је пољомљена у шпицасти облик дужине око 1,5 метара. Обавештен је директор фирме који је пријавио случај полицијској станици у Кучеву и Пожаревачком музеју. Археолози су дошли до закључка да се ради о делу скелета односно зглоба, животињског порекла из праисторије. Ништа више од тога није речено а питање је на основу чега су установили да је у питању животињски зглоб? Рекло би се да је то само њихова претпоставка али нека буде по њиховом. После је зглоб машинама извучен из пећине и донет је испред управне зграде КОП-а где је био изложен месец дана и могао га је свако видети, наравно само радници из круга фабрике. Стицајем околности, као тадашњи радник поменуте фирме лично сам видео тај џиновски зглоб и био сам импресиониран његовим изгледом. Међутим, када су дошли у редовну контролу безбедњаци (БЗР) из Железаре Смедерево са мешовитим србско-америчким тимом, наредили су да се зглоб одмах уклони и на велику штету, завршио је прво у дробилице које уситњавају комаде стена до одређене гранулације те је процесом транспорта завршио у кречној пећи где је у кречном стању изашао као финални производ. Величина ове праисторијске животиње (ако је уопште у питању животиња) не може се одредити чак ни приближно јер се не зна ком делу тела је припадао зглоб. У сваком случају, мегалитски остаци сигурно су представљали дивовску јединку било да се ради о животињском или можда људском пореклу.  

Прилог 8.

 Ово је само један од мноштво примера где и како завршавају овакви мегалитски налази које наука одбацује као меродавне. (у то време ова фабрика је била у склопу Железаре Смедерево власништва америчке компаније US STEEL SRBIJA од 2003. до 2007. године) 

ОТКРИЋЕ ПОДЗЕМНОГ ГРОБЉА

(КАТАКОМБЕ)

Прилог 9.  Брег Пићор у облику доњег дела ноге 

Још једно занимљиво откриће које се десило почетком 70-их година прошлог века када је фабрика била у експанзији технолошког развоја. Наиме, један радник, добио је задатак да булдожером, направи пут дамперима (специфични камиони који носе велике терете) како би им омогућио да са тог места одлажу јаловину у подножје. Чистећи део трасе, који се налази на брегу Пићор, машина је одгурала једну већу добро обрађену камену плочу и на том месту отворила се рупа на путу. (Прилог 9.) Радник је зауставио машину и сишао да би видео о чему се ради. Уочио је да се ради о четвртастој рупи са уклесаним степеницама које су водиле негде у дубину. Одмах је обавестио своје претпостављене који су обишли место. Инжењер рударства који је у то време био управник КОП-а сишао је доле понећи са собом рударску карабитну лампу. После извесног времена, инжењер је изашао збуњеног лица и наредио раднику да настави са радом али да материјал који гура машина усмери ка овом мистериозном улазу како би га затрпао. На питање шта се доле налази, одговорио је само, "Боље да не знате". Дуго времена није желео јавно да прича шта је доле затекао. Једном приликом када сам био у друштву његовог сина, питао сам га да ли му је отац икада испричао шта је видео тога дана када је сишао доле кроз камени отвор. Одговорио ми је кроз смех и шалу, "Мој отац је глумио Индијану Џонса. Трагао је за изгубљеним ковчезима. Никада није причао о томе шта је радио на послу. Проговорио је баш о том и још једном догађају тек пар година пре него ли је преминуо. Причао ми је да је Таса, (чувени голман ФК Звижда из Кучева који је тога дана радио за машином на траси новог пута) открио неку пећину. Отац је сишао доле и прво је помислио да се ради о некаквом старом магацину или скровишту. Међутим, када је сишао доле нашао се у некој просторији где је видео да се са десне стране налазио дрвени сандук сав од паучине и прашине. Када је мало боље загледао сандук схватио је да се ради о саркофагу. Није ништа дирао. Онда је из те просторије сишао степеништем које су водиле ниже у другу просторију где је затекао исти призор. Тако силазећи до пете - шесте просторије где је затекао камени саркофаг исто као и у просторији ниже. Даље није силазио. Од те шесте просторије чуо је жубор воде и претпостављао је да се још ниже налази једна или две просторије до обале Пека где се налазио излаз. По струјању ваздуха и звуцима брзака Пека закључио је да се такође доле налази отвор. Рекао је да тако нешто није ни претпостављао да постоји. Закључио је да су ово катакомбе. Камени саркофази су били прецизно исклесани и вешто украшени разним шарама са мотивима неког цвећа. Уопштено, импресионирала га је ова грађевина. Запитао се ко је изградио све ово и на који начин јер се цели комплекс налази у стени, ручно исклесан". Највероватније се ради о гробници у којој су се сахрањивали монаси из манастира светог Вазнесења и можда неки пре њих у нижим нивоима где се налазе гранитни саркофази.  Очигледно је да се у гробницу могло ући са две стране или је могуће да је то био само пролаз који је спајао врх брега на којој се налазила нека битна грађевина са обалом Пека која је када је лука пресушила цели комплекс искоришћен за гробнице. Каже да му је отац причао и за џиновске скелете када се копао темељ за Нове кречне пећи те ће опет кроз смех цитирајући оца, те каже "Лобање су им биле велике као котарице за кукуруз а ми као деца поред тих скелета". Очигледно да је рударски инжењер имао срећу као нико други да се у кратком временском периоду два пута сусретне са необичним стварима која би за данашње прилике представљале светске археолошке сензанзације или би се пак сва та открића скривала од очију јавности. Михаило Ст. Ризнић је дошао до података да се кула на брегу Пићор у средњем веку користила као капела оближњег манастира те није никакво чудо што се у њеној непосредној близини налази подземно гробље. 

ОСТАЦИ ЗИДИНА ЦРКВЕ СВЕТОГ НИКОЛЕ

МАНАСТИРА СВЕТОГ ВАЗНЕСЕЊА

Прилог 10.

Просто је несхватљиво како се значајни објекти попут саобраћајница, фабричких постројења, важних градских спортских, пословних, стамбених и болничких објеката зидају управо на местима где се налазе остаци знаменитих грађевина из прошлости. Тако је и на месту некадашњег манастира Светог Вазнесења тачније на месту некадашње цркве светог Николе, изграђена прва кречна пећ почетком 60-их година прошлог века. (Прилог 10.) О овом манастиру постоје записи. Пише да је изграђен на почетку 15. века за време владавине деспота Стефана Лазаревића. У манастиру је било 77 калуђера са митрополитом на челу. Крајем 19. века, били су изразито видни остаци цркве. Северни део зида се ослањао на стену (литицу) на којој се налази глатко исклесани зид на коме су се још понегде слабо могле видети осликане фреске. Грађевински изгледао је као манастир Острог. Камени под цркве димензија 15/6.5 метара био је добро очуван. На месту где је по претпоставкама био олтар налазио се улаз у пећину која је имала функцију неког тајног скровишта или пролаза. Манастир је био задужбина Кучајнских рудника злата и сребра. Прича се, да се у манастиру крило огромно благо. Митрополит га је годинама сакупљао и крио на само њему знаном месту којег је добијао од годишњег прихода из кучајнских рудника у количинама, 50 ока сребра и 5 ока злата. Наводно, манастир, односно благо, је чувао један војвода са 300 момака који су били стационирани на Чукарици у некадашњој кули која је временом неколико пута дограђивана посебно за војне сврхе. (На мапи прилога означена као кула 1). Зато је и данас овај мали простор инспирација многим дивљим трагачима блага који опкаљају ово место као вукови око оваца. Међутим, на њихову жалост и нашу срећу не могу ући у круг фабрике нити на приватне поседе са својим апаратима детекторима племенитих метала, иначе, у случају да је сво то благо и даље остало сакривено, одавно би красило колекције западно европских колекционара. Пошто је старо корито Пека пролазило тик уз манастир, монаси су захтевали да се измести његов ток на неко друго место јер у времену кишних периода Пек постајао велика река и плавио је све манастирске објекте. Њихов захтев је прихваћен и у другој половини 17. века пробијен је брег Чукарица где су ток реке и пута премештени на нови пролаз где се и данас налазе. Одвојени нижи а дуги део брега Чукарица од тада се зове Просечени Камен. (Прилог 11.)

Прилог 11.  Поглед на Чукарицу са западне стране где се види просечени део брега кроз кога пролазе река Пек и магистрални пут

 Интересантно је случајно откриће глиненог печата које се догодило 1844. године на удаљености од неких 2,5 км. од манастира. Наиме, у Каменичкој пећини је пронађен глинени печат са ликом светог Николе на коме је утиснут кружни натпис, »Никодим, митрополит смедеревски и браничевски 1667«. Данас се печат налази у манастиру Горњак који је као и овај манастир посвећен светом Николи. Што се тиче митрополита, вероватно је реч о лику из прича који је годинама сакупљао и крио благо од годишњих прихода или се ради само о једном од више митрополита који су службовали у овом манастиру. Проналазак овог печата је само један од више значајних доказа који оповргавају теорије појединих домаћих историчара који тврде да се у средњем веку област око Смедерева и све до Београда звала Кучево. За такву тврдњу не постоје никакви записи који би документовали њихову теорију осим што се из неког само њима знаног разлога створила бујна машта о преузимању имена Кучево за именовање области која се никада није тако звала. 

Многи су скептици када слушају овакве приче што није никакво чудо јер им је мозак "испран" до те мере да једноставно не верују ни својим очима али постоји и знатан број људи који верује само у оно што лично виде. Није безазлено када гледате и додирујете нешто што су вас годинама учили и даље упорно тврде да "тако нешто" није постојало. Није ово једини пример да на једном малом простору испод наслага земље леже оставштине из разних временских периода, пуна их је Србија и Балкан. Једино је непознат разлог археолошких "заобилажења" оваквих  локација.