СВЕТИ ЂОРЂЕ УБИЈА БОГА ЈАРИЛА

     Светог Ђорђа или Георгија, једино Срби прослављају два пута годишње, (6.маја и 16. новембра по новом или Грегоријанском календару од 1919. године до тада 23.априла и 3. новембра) као Kрсне Славе док једном годишње као имендан славе католици 23. априла (по старом или Јулијанском календару). Постоје различити обичаји и називи у областима где се празнује као Ђурђевдан, Ђурђовдан, Мл’зигруда, Премлаз, Ерделези. Овај светац долази од римокатоличког божанства латинског имена Sanctus Georgius - Свети Георг, Георге, кога је преузела тада Константинопољска (србски, Цариградска) патријаршија под називом Áгиос Георгиос. Све цркве на овај дан обележавају његово погубљење које се десило 23. априла 303. године. Верује се да је рођен 280. године у малоазијској области Кападокији, у богатој и угледној хришћанској породици. Отац му је био римски војни официр и још док је био дете, када је његов отац погинуо, мали Ђорђе се са мајком преселио у Палестину на мајчино велико и богато породично имање, где је добио високо образовање. У римској војсци се брзо истакао својом храброшћу и бојним заслугама. Напредовао је нагло, од обичног војника до трибуна.

За време цара Диоклецијана организован је 303. године прогон хришћана и Ђорђе дели сву своју имовину сиромашнима и ослобађа своје робове. Исто уради и у Палестини, пустивши слуге и завештава сиромашнима своја имања и богатства. На једном сабору је говорио против лошег односа према хришћанима након чега цар наређује да се затвори у тамницу. Ђорђе бива мучен на најсуровије начине не би ли се одрекао своје нове вере. Међутим, Ђорђе не посустаје и коначно цар реши да га погуби. Стигавши на губилиште, Ђорђе стаде на одређено место и помоли се. Затим положи своју главу, и би посечен дана 6. маја односно 23. априла 303. године. 

Ова прича потиче од римокатоличке цркве која је опште прихваћена и у православној и с обзиром да долази са тог простора постоји сумња у њену веродостојност. Барем нама Србима, веома су добро познате вековне разне верске и историјске подметачине које су настале у ватиканским одајама. У нашем народу постоји једна заборављена и намерно занемарена изрека коју је давно први изговорио деспот Ђурађ Бранковић (наравно име Ђурађ, а не Ђорђе или Георгије) а која гласи, "Латини су старе варалице". Деспоту су  још у то време (у другој половини 14. до половине 15. века), били познати римокатолички "рани радови" према Србима и претензије ка србским територијама и зато није дозволио да се тадашња Србска православна црква уједини са римокатоличком.То нам и данас Ватикан није опростио. Осим Србске и Руске цркве, све остале православне цркве су ушле је унију и поготово од тада Ватикан је заузео, слободно можемо рећи, непријатељски став према нашем и руском народу који је видљив и данас. 

Даље, године 494, Ђорђе бива проглашен за свеца, од стране папе Гелазија првог. У хришћанској иконографији Свети Ђорђе се још од 7. века, приказује као војник, без коња, у стојећем ставу и са копљем или мачем у десној руци. Од 9. века се појављује још један приказ светог Ђорђа: на коњу, у војводском оделу, како копљем убија аждају. На том приказу се, поред њега, мало даље налази једна женска фигура у господском оделу како стоји. 

Слоган, "Свети Ђорђе убија аждају" постала догма римокатоличке која је опште прихваћена у Хришћанству. (преузет је мотив из старе србске религије и преобразили у свој симбол који је добио сасвим другу конотацију у хришћанском свету). Сматра се да је жена која је на икони заправо царица Александра која је поверовала у Исуса Христа и да она симболизује рану хришћанску цркву, а да аждаја коју Ђорђе убија симболизује многобоштво или стару религију.

Ондашња Србска црква преузима овог свеца од Цариградске цркве са прилагођеним називом србског изговора од грчког имена Георгиос у Георгије и тај назив бива опште прихваћен као званичано име за свеца у Србским црквеним институцијама која је била под јаким утицајем Цариградске. Садашња Грчка унијатска православна црква користи свој назив за овог свеца као Áгиос Георгиос. Што се тиче Светог Ђoрђа говори податак да је приметно у готово свим натписима; на фрескама, иконама, иконостасима у црквеним књигама, у молитвама, са именом Георгије изгравираним на каменим и дрвеним плочама који помињу овог свеца под овим именом. Данас, многи Срби православни верници, верују да је овај назив исправан и да се заправо ради о старосрбском називу за име свеца Ђорђа, што наравно нема никаквог смисла већ се ради о класичном преузимању имена из цариградске цркве, грчког изговора. У народу који је био већином неписмен, била је у употреби само култура говорне комуникације. Тако се у Србском народу слово Г изговарало као Ђ (прости пример је за клисуру која се писала као Гердап а изговарала Ђердап као и у многим другим случајевима). У старом србском говору дошло је до пермутације самогласника и нормално би било пошто је самогласник О фонетски јачи од самогласника Е да се Георгије изговара као Ђорђије или Ђорђе, међутим, у народу не и у цркви, очигледно се са намером дошло до гласовне промене по значењу речи а не по изговору. Тако је од имена Георгије извршена промена са самогласником У уместо О те се створило име Ђурђије или Ђурђе, Ђурађ, Ђурђиц као и у женском роду Ђурђија, Ђурђа, Ђурђина, Ђурђица. Сматра се да је реч ЂУР код Срба имала староверско моћно значење за силу, снагу, бога или свевишњег, светог оца, створитеља, те је опет само у народу не и у цркви, опште прихваћено име Ђурђе а не Ђорђе или Георгије. Уколико би био прихваћен овим именима празник би се сигурно звао Ђорђевдан или Георгијевдан. 

О значењу и разликама у речима ЂУР и  ЂОР објаснила је наша етно уметница, сакупљач, приповедач и певач народних прича, обичаја и песама из богатог србског народног усменог предања, наш анђео госпођа Светлана Стевић у десетоминутном видеу на YOUTUBE каналу Одисеј68 под насловом;  

ДА ЛИ СЛАВИМО НАМЕТНУТОГ СВЕЦА

 Разлика између ЂУР-ЂА и ЂОР-ЂА

Доласком хришћанства у србске земље многи обичаји и божанства су нестали, неки су се сјединили са новом вером као што је Видовдан, многима су промењени називи и ритуали који су се трансформисали у обичаје који се данас изводе. У источној Србији код србског живља и у још неким деловима Србије највише у Ваљевском крају до данас су сачувани многи обичаји, обредне песме, легенде, приче и игре из предхришћанског периода које спадају у Србско народно усмено предање. Код влашке популације, хришћанство није имало неки значајан помак у христијанизацији. Обичаје који они негују представљају типичан пример предхришћанских обреда и разних верско магијских ритуала како са живима тако и са покојницима. Они су прихватили Крсне Славе и неке хришћанске обичаје али су их ипак изводили мешањем са елементима њихових ритуала исто онако како примењују и данас. Интересантно је да поштовање и веру у Светог Ђурђа, нису заборавили ни многи муслимани са ових простора, они који су због немаштине и данка у крви били приморани да пређу на ислам.

Покрштавање је био део христијанизације првенствено Срба. Народ није могао да се помири са чињеницом да се мора одрећи своје матичне вере, својих богова и обичаја који су чинили културу живљења како би прихватио неку нову туђу веру где би славили туђег бога и свеце који не представљају божанства већ обичне људе и жене који су представљали мученике зато што су жртвовали своје животе зарад примања и ширења нове хришћанске религије. Прво је долазило до појединачног примања хришћанства а у време мисије Солунске браће дошло је до великог преобраћења србског владара Мутимира, његове дружине и дела обичног народа у хришћанство између 867. и 873. године. Растко Немањић познатији као Свети Сава србски принц, монах, игуман манастира Студенице, књижевник, дипломата и први архиепископ аутокефалне Србске православне цркве бавио се и просветитељским радом, настојећи да приближи својим сународницима основе хришћанске и световне поуке који је коначно завршио са покрштавањем Срба у свим тадашњим србским земљама. Приликом покрштавања хришћански мисионари служили су се различитим методама како би натерали народ да прихвати нову религију па чак и оним непопуларним са мачем у руци. Стотинама година хришћански мисонари смишљали су планове како да Србима наметну нову веру. Изнова и изнова покушавајући, учећи на грешкама својих претходника на крају су успели. Слом старе вере у великом броју случајева значио је и пропаст разједињених србских племена која су полако нестајала, претапајући се у околне народе са којима су се граничили. Лукавом политиком хришћанских мисионара стара србска вера је постала ругло у односу на нову хришћанску религију. Ако кренемо у још даљу прошлост наићи ћемо на много трагова који упућују да хришћански светац Ђорђе или Георгије има јаке везе са србским божанством Јарилом.

По примању хришћанства име Јарило више није смело да се помиње као ни остали дотадашњи богови нити да се изводе обичаји и прослављају њихови празници.  Међутим, овај празник се ипак наставио славити али под новим рухом и тада новим и садашњим називом као Ђурђевдан попримајући и неке друге особине, мешајући се са предхришћанским култовима Балкана, односно са елементима старе Србске вере. Србски и Словенски бог Јарило је имплементиран у Хришћанство прво као Св.Теодор, који се касније често појављује у истовременом приказу са Св.Ђорђем. У то време се појављује и сличан приказ Св. Димитрија у грчкој варијанти приче. Зато данас имамо та три света коњаника Теодора, Димитрија и Ђорђа. У почетку је Теодор приказиван да убија аждају, а Ђорђе да убија човека, међутим касније је дошло до трансфера симболике на Св.Ђорђа и он је након 10. века приказиван како пробада аждају.

 Србски народ је ипак вештом игром изговора речи успео да задржи сећање на свог  бога Јарила назваши га именом Ђурђе где, у ствари, само име асоцира на римског Ђорђа и цариградског Георгија како би се заварао траг хришћанској цркви која је спроводила оштре мере репресије у времену христанизације. Име Ђурђе је представљао параван за бога Јарила и користило се само у Србском народу које је данас, на велику жалост, готово изгубило на значају. 

Наш народ је годину увек делио на два дела, лето од Ђурђевдана и зиму од Митровдана. У времену турске окупације овај датум је познат као ”хајдучки састанак” јер долази пролеће, дрвеће је олистало и хајдуци се опет могу крити у шумама и горама.

Срби су од памтивека славили празник који пада 23.априла (6.маја) посвећеном богу Јарилу, који је представљао почетак летњег периода када Сунце почиње да јари, жари и када вегетација нагло буја. На тај свети дан, некада, устајало се у рану зору, организовани су се уранци, пекли су се јагањци ( јагње као симбол жртве која се приносила у старој вери), прескакале ватре, плели су се венци а у води „обогаћеној“ биљем најчешће чуваркућом, умивале су се девојке у бистрим водама које су мирисале на цветове разних пролећних биљака и  дозивале момке. Понегде, исцртавани су магични кругови око села и терале вештице и молитвама се призивало здравље.

 Бог Јарило приказан је као изузетно леп и снажан младић који јаше на белом коњу, обучен у белој одећи, босоног, окићен пољским цвећем и са свежњем класја у рукама или са копљем у једној руци приказујући га и као ловца и ратника који убија звер односно зло. Његова партнерка је Лада, богиња лета, плодности и лепоте. Јарило (Ђурђе) се у нашој србској митологији славио као бог; пролећне вегетације и плодности који доноси цветање, лето и лепо време, као бог лова, изобиља и снаге која представља заштитника народа од звери, злих сила или непријатеља.

 У његову славу су прављене и лутке од сламе, које су називане именом овог божанства. Због тога су у различитим пролећним обредима, девојке одевене у бело и овенчане цвећем, јахале на белим коњима. На многим фрескама и рељефима приказан је и на коњу како копљем убија звер као што је змаја, аждаја, дивља свиња и змија.

Дакле, Свети Георгије или Ђорђе у србском народу преименован у Свети Ђурђе, у  времену доласка нове хришћанске вере који се и данас слави као Ђурђевдан и Ђурђиц, у ствари је старосрбски и словенски култ бога Јарила.

Колику је Свети Ђурђе имао велику важност у нашој историјској и религијској свести, показује и легенда која каже да је он био заштитник и Немањића, па када је Стефан Немања доспео у пећину у коју су га заточила браћа, он се молио управо Свевишњем Ђурђу односно Јарилу. И како то бива, у знак захвалности, никао је манастир Ђурђеви ступови изнад некадашње престонице Раса. У близини реке Рашке су остаци пећинског манастира где је некад заточен био Стефан Немања. Да ли је случајност да се хришћански празник поклапа управо са даном када се празновао велики староверски празник у част бога Јарила? 

Хришћани односно Ватикан је "преклопио" овај стари првобитни србско словенски празник наметнувши римског војника као божанство. Циљ им је био да се у народу укине празновање старих божанстава и обичаја и наравно, да се избрише свако сећање на бога Јарила. На исти наћин су деловали и са осталим старим боговима којима су такође мењали имена, преобразивши их у свеце и наметнули неке друге измишљене обичаје који трају и дан данас. Црква је вековима својом упорношћу успела да присвоји вернике старе вере у хришћанску и данас се слави Св.Ђорђе или Георгије док је празник и даље остао актуелног назива као Ђурђевдан и Ђурђиц. 

Доласком нове друштвене пошасти као што је комунизам (који је у ствари био диктатура једне личности а не прави комунизам) сви верски празници су декретом укинути било хришћански или староверски поготово код Срба. Празник Ђурђевдан који је у то време већ попримио готово све елементе хришћанства осим назива, комунисти су као варку за народ померили за 1. мај а празник Ђурђевдан прогласили циганском славом као чин омаловажавања. На тај начин су покушали да оскрнаве и обришу свако сећање на овај дан када се празновао како велики хришћански тако и староверски празник. 

Трагове бога Јарила откривамо такође под скривеним именима како код римљана тако и код грка. У римским списима наилазимо на податак да је најпознатији и најбитнији култ на древном Балкану био култ кога су римљани именовали у Трачког коњаника "Thrax eques"  а који није ништа друго него бог Јарило. Затим су Трачког коњаника са доласком хришћанства преобразили у Sanctus Georgius - Светог Ђорђа који убија аждају. У раном Риму на гробовима често су клесани симболи познати као ”трачки коњаник”. У то време Тракија се односила на већи део Балкана у којој је преовладавао србски живаљ. Дакле, и у раном Риму пре хришћанства видљиви су трагови, тада само србског, бога Јарила. Римски Трачки коњаник, поседује готово све божанствене и ликом приказане особине бога Јарила. Коњаник је приказан како у десној руци држи кратко копље којим убија звер. Уколико нема копље, рука му је подигнута у вис. Својом левом руком најчешће држи узде, штит или лиру. На рељефима се испред коња налази дрво око којег је обавијена змија коју коњ гази предњом ногом. Поред коњаника су приказани пси који јуре звер, најчешће дивљег вепра. Представља посредника између света живих и богова и био је и велико божанство плодности. Налазио би се на надгробним споменицима, иако се сам коњаник везује за воду.  Култна места која су му била посвећена су била близу бунара и извора. На неким рељефима су често приказане и жене. Готово све је идентично приказано као што се приказује бог Јарило и хришћански светац Ђорђе.

Трачки коњаник (бог Јарило) је повезан на неки начин и са Трибалским богом Сабазијeм, Савазијeм кога су Грци именовали у (Σαβάζιος -Sabázios — Сабазиос, модерно Savázios — Савазиос). Такође, у ткзв грчкој митологији бог Сабазије је приказан на исти начин као Трачки коњаник односно бог Јарило, у истом ставу са истом тематиком приказа где убија неку звер. Тако је у Трибалском божанству приказан како убија дивљу свињу. Глава дивље свиње прободена стрелом такође представља симбол божанства србског племена Трибала (Тривали, Сервали, Сербали) који су живели на простору садашње источне Србије и Шумадије све до реке Дрине. 

Зато се на застави Трибалије налази дивља свиња са прободеном стрелом у глави. Ову заставу је користио и вожд Ђорђе Петровић Карађорђе у времену првог србског устанка. У грчким списима наилазимо на податке да су Трибали славили бога Сабазија који је представљан такође на два начина, у једном како убија дивљу свињу у другом са уздигнута 3 прста и са орлом на рамену. 

У 5. веку Јарило је било главно божанство код већине Срба Словена у Словенији, Немачкој, Пољској, Чешкој, Белорусији, Балтичким републикама и у Кијевској Русији. У зависности од места у којима се славио био је зван по многим именима као бог Јарило, Јаровит, Јаровид, Арило, Жарило, Геровит, Рујевит. Код Срба на Балкану био је познат као Јарило и Жарило и од времена доласка хришћанства чије се рођење сада слави 6.маја, представљао је свевишњег војводу, барјактара бога Вида и ратника изузетне снаге и храбрости. Јарилово име се такође данас садржи у терминима као што су „разЈарени“, што јасно указује на ратничку природу. Ако правимо паралелу између прослава хришћанског свеца Ђорђа и бога Јарила који се славе истога дана, примећујемо "коинциденцију опозиторум" односно подударање супротности. Стара србска вера је славила почетак новог живота док хришћанска вера слави погубљење свога свеца. РАЗЛИКА је огромна, у прослави РОЂЕЊА и СМРТИ.

Према легенди, Јарило је Перунов син и кад се родио, бог Велес га је отео и одвео у подземни свет, где је провео детињство са Велесовим ћеркама. Како су Стари Словени замишљали свет као огромно стабло, Јарило се у подземном свету налазио у самом корену стабла. Да би дошао до врха, морао је да прође кроз крошњу, односно свет људи и тако он доноси пролеће. Тако да се ово божанство може схватити на више начина: као бог рата, лова и као божанство Сунца које означава доносиоца плодности. О његовом карактеру говори и песма из 19. века:

„Лази лази Лазаре!

Наш силени Јарило!

Ој, Јарило божило!

Наш престрашни (х)рабрило!

Војска ти се готови:

У Грмове лугове.

У Грмове лугове,

У Драшкове ограње.

Силна војска велика:

Обучена црвено.

Обучена црвено,

Светлу боју Јарила.

Опасана зелено,

Тврдом ветком дубовом.

Тврдом граном и светом,

Да побједи душмана.

Огрнуто плаветно,

Да му буде стасито.

Тврдо јако стасито,

Свето красно и стално.

Пригрнуто пребело,

Да му буде невино."

Симбол бога Јарила

У србском народном усменом предању постоје многе легенде везане за бога Јарила тј за Светог Ђурђа. Једна потиче из источне Србије која управо описује сами чин и место убиства аждаје, змаја. Такође описује пећину у којој је змај обитавао, језеро где је напаствовао девојку коју је Свети Ђурђе спасио и Голубачку мушицу која се појавила из змајеве главе. Ову легенду као и остало што је везано на ту тему можете прочитати кликом на линк наслова;

ДУБОЧКА ПЕЋИНА ДРЕВНО СВЕТИЛИШТЕ НАШИХ ПРЕДАКА