СРБСКИ ВОЈВОДА ЂУРЂЕ У СЕНЦИ РИМОКАТОЛИЧКОГ СВЕТОГ ЂОРЂА И ЦАРИГРАДСКОГРЧКОГ СВЕТОГ ГЕОРГИЈА
Римокатоличког светог Ђорђа или цариградско - грчког светог Георгија, једино Срби прослављају два пута годишње, 6. маја и 16. новембра као Kрсне Славе по новом или Грегоријанском календару од 1919. године, до тада 23. априла и 3. новембра. Једном годишње као имендан славе католици 23. априла по старом или Јулијанском календару. Постоје различити обичаји и називи у областима где се празнује као Ђурђевдан, Ђурђовдан, Мл’зигруда, Премлаз, Ерделези. Овај светац долази од римокатоличког божанства латинског имена Sanctus Georgius - Свети Георг, Георге, кога је преузела тада Константинопољска (србски, Цариградска) патријаршија под називом Áгиос Георгиос. Све хришћанске цркве на овај дан обележавају његово погубљење које се десило 23. априла 303. године.
Према римокатоличкој причи каже се да је рођен 280. године у малоазијској области Кападокији, у богатој и угледној породици. Отац му је био римски војни официр и још док је био дете, када је његов отац погинуо, мали Ђорђе се са мајком преселио у Палестину на мајчино велико и богато породично имање. У римској војсци се брзо истакао својом храброшћу и бојним заслугама. Напредовао је нагло, од обичног војника до трибуна.
За време цара Диоклецијана организован је 303. године прогон хришћана и Ђорђе дели сву своју имовину сиромашнима и ослобађа своје робове. На једном сабору је говорио против лошег односа према хришћанима након чега цар наређује да се затвори у тамницу. Ђорђе бива мучен на најсуровије начине не би ли се одрекао своје нове вере. Међутим, Ђорђе не посустаје и коначно цар реши да га погуби. Стигавши на губилиште, Ђорђе стаде на одређено место и помоли се. Затим положи своју главу, и би посечен дана 6. маја односно 23. априла 303. године. Наиме, идеја римокатолика је била да се направи савршена прича која би била опште прихваћена у народу, као нека врста добре рекламе како би и на тај начин задобили што више присталица који би се придружили новој религији. Међутим, с обзиром да долази из Ватикана, сасвим нам је јасна њена веродостојност. Барем нама Србима, веома су добро познате вековне разне верске и историјске подметачине и непријатељства која долазе из Ватикана. У нашем народу постоји једна заборављена изрека коју је давно изговорио деспот Ђурађ Бранковић (наравно, србско име Ђурађ а не Ђорђе или Георгије) која гласи, "Латини су старе варалице". Деспоту су још у то време (у другој половини 14. до половине 15. века), били познати римокатолички "рани радови" у смислу претензија ка доминацији над србском православном црквом и зато није дозволио да се тадашња србска црква уједини са римокатоличком. То нам и данас Ватикан није опростио. Осим србске и руске цркве, све остале православне цркве су ушле унију и од тада Ватикан је заузео, слободно можемо рећи, непријатељски став према нашем и руском народу који је видљив и данас.
Даље каже прича, године 494, Ђорђе бива проглашен за свеца, од стране папе Гелазија првог. У хришћанској иконографији Свети Ђорђе се још од 7. века, приказује као војник, без коња, у стојећем ставу и са копљем или мачем у десној руци. Од 9. века се појављује још један приказ светог Ђорђа: на коњу, у војводском оделу, како копљем убија аждају. На том приказу се, поред њега, мало даље налази једна женска фигура у господском оделу како стоји.
Слоган, "Свети Ђорђе убија аждају" постала је догма римокатолика која је опште прихваћена у целом Хришћанству. (мотив је преузет из старе србске религије и преображен у симбол који је добио сасвим другу конотацију у хришћанском свету). Сматра се да је жена која је на икони заправо царица Александра која је поверовала у Исуса Христа и да она симболизује рану хришћанску цркву а да аждаја коју Ђорђе убија симболизује многобоштво или стару религију.
Ондашња србска црква преузима овог свеца од цариградске са прилагођеним називом србског изговора од грчког имена Георгиос у Георгије и тај назив бива опште прихваћен као званичано име за свеца у србским црквеним институцијама која је у то време била под јаким утицајем цариградске односно од црквеног наследства пређашње Ромејске (Византијске) цркве. Садашња Грчка унијатска православна црква користи и даље исти назив за овог свеца, Áгиос Георгиос.
Данас, многи Срби верују да је име Георгије исправно и да је реч о старом србском имену што је велика грешка јер поменути светац са грчким изговором нема никаквог везивања за старо србско име нити за било које србско божанство већ се ради о класичном преузимању свеца из цариградске цркве са грчког говорног подручја. Међутим, у србском народу се и даље користило име Ђурђе и Ђурђије, Ђурађ, Ђурђиц као и у женском роду Ђурђа, Ђурђија, Ђурђина, Ђурђица, које је по изговору ближе Ватиканском имену Ђорђу. Реч ЂУР је у ствари синоним за сећање на србског јунака и војводу Ђурђа Спасиоца који је код Срба остао упамћен као оличење за храброст и јунака заштитника народа.
Дакле, уколико би био прихваћен наметнути хришћански светац под именима Ђорђе или Георгије празник би се сигурно звао Ђорђевдан или Георгијевдан а не Ђурђевдан.
Оригинална верзија легенде "Kако је Војвода Ђурђе убио змаја" се везује за област златне долине Пека. Из ове легенде сазнајемо много тога; етимологију за регионе Звижд и Стиг, настанак чувене Голубачке мушице, језеро где је Ђурђе спасио девојку од змаја као и змајево станиште у Дубочкој пећини. Ову легенду у целости можете прочитати кликом на линк наслова;
.jpg)
О значењу и разликама у речима ЂУР и ЂОР објаснила је наша етно уметница, сакупљач, приповедач и певач народних прича, обичаја и песама из богатог србског народног усменог предања, наш анђео, госпођа Светлана Стевић у десетоминутном видеу на YOUTUBE каналу Одисеј68 под насловом;
ДА ЛИ СЛАВИМО НАМЕТНУТОГ СВЕЦА
Разлика између ЂУР-ЂА и ЂОР-ЂА
Доласком хришћанства у србске земље многи обичаји и божанства су нестали, неки су се сјединили са новом вером у новој форми као што је Видовдан, многима су промењени називи и ритуали који су се трансформисали у обичаје који се и данас изводе. У источној Србији код србског живља и у још неким деловима Србије као у Ваљевском крају до данас су сачувани многи обичаји, обредне песме, легенде, приче и игре из предхришћанског периода које спадају у Србско народно усмено предање. Код влашке популације, хришћанство није имало неки значајан помак у христијанизацији. Обичаје који они негују представљају типичан пример предхришћанских обреда и разних верско магијских ритуала како са живима тако и са покојницима. Они су прихватили Крсне Славе и остале хришћанске обичаје али су их ипак изводили мешањем са елементима њихових ритуала исто онако како их примењују и данас. Интересантно је да поштовање и веру у Светог Ђурђа, нису заборавили ни многи муслимани са ових простора, они који су због немаштине и данка у крви били приморани да пређу на ислам.
Покрштавање је био део христијанизације првенствено Срба. Народ није могао да се помири са чињеницом да се мора одрећи своје матичне вере, својих јунака, богова и обичаја који су чинили културу живљења како би прихватио неку нову туђу веру где би славили туђег бога и свеце. Прво је долазило до појединачног примања хришћанства а у време мисије Солунске браће дошло је до великог преобраћења србског владара Мутимира, његове дружине и дела обичног народа у хришћанство између 867. и 873. године. Растко Немањић познатији као Свети Сава србски принц, монах, игуман манастира Студенице, књижевник, дипломата и први архиепископ аутокефалне Србске православне цркве бавио се и просветитељским радом, настојећи да приближи својим сународницима основе хришћанске и световне поуке који је коначно завршио са покрштавањем Срба у свим тадашњим србским земљама. Приликом покрштавања хришћански мисионари служили су се различитим методама како би натерали народ да прихвати нову религију па чак и оним непопуларним са мачем у руци. Стотинама година хришћански мисонари смишљали су планове како да Србима наметну нову веру. Изнова и изнова покушавајући, учећи на грешкама својих претходника на крају су успели. Слом старе вере у великом броју случајева значио је и пропаст разједињених србских племена која су полако нестајала, претапајући се у околне народе са којима су се граничили. Лукавом политиком хришћанских мисионара стара србска вера је постала ругло у односу на нову хришћанску религију.
По примању хришћанства имена, дела, прославе и обичаји војводе Ђурђа више нису смела да се помињу као ни остали дотадашњи богови. Међутим, овај празник се ипак наставио славити али под новим рухом и тада новим и садашњим називом као Ђурђевдан попримајући и неке друге особине мешајући се са предхришћанским култовима Балкана, односно са елементима старе Србске вере. Србски војвода Ђурђе је имплементиран у Хришћанство прво као Св.Теодор, који се касније често појављује у истовременом приказу са Св.Ђорђем. У то време се појављује и сличан приказ Св. Димитрија у грчкој варијанти приче. Зато данас имамо та три света коњаника Теодора, Димитрија и Ђорђа. У почетку је Теодор приказиван да убија аждају, а Ђорђе да убија човека, међутим касније је дошло до трансфера симболике на Св.Ђорђа и он је након 10. века приказиван како пробада аждају.
Наш народ је годину увек делио на два дела, лето од Ђурђевдана и зиму од Митровдана. У времену турске окупације Ђурђевдан је познат још као ”хајдучки састанак” јер долази пролеће, дрвеће је олистало и хајдуци се опет могу крити у шумама и горама.
Срби су од памтивека славили празник који пада 23. априла (6.маја) посвећеном војводи Ђурђу. Многи се питају зашто је баш тај датум узет за прославу у част војводи Ђурђа. Зато што је тога дана војвода Ђурђе убио змаја, односно спасио је народ од великог зла који је деценијама представљао општу опасност. Људи су са зебњом излазили из кућа у дворишта, баште, поља или било где другде. Народ једноставно није могао да функционише због тог зла. Сваки час су гледали у небо и очекивали када ће змај наићи а када би се појавио били су приморани да беже са својих имања кријући се у густе шуме, рупе, јаме, пећине или куће и тако би остављали земљу необрађену, стоку гладну и жедну. Змај је представљао опасност како по њих тако и за домаће животиње које су такође крили и ретко кад су их истеривали на пашу бојећи се да их змај не отме. Да би задовољили змајеве прохтеве за глађу договорили су се да свако домаћинство, када би то било потребно, жртвује по једну домаћу животињу како би спречили змаја у непрекидним летовима тражећи храну. Срећа по њих је била када би змај шчепао неку дивљу животињу. Зато је војводи Ђурђу додељен надимак Спаситељ.
У словенском народу, пошто се дан ослобођења народа десио у време када Сунце све јаче сија, када се рађа ново природно рухо живота и када су људи и животиње коначно били слободни од канџи зла, народ је почео славити тај весели дан који је представљао и почетак сунчаног периода.
На тај свети дан, некада, устајало се у рану зору, организовани су се уранци, пекли су се јагањци ( јагње као симбол жртве која се приносила у старој вери), прескакале ватре, плели су се венци а у води „обогаћеној“ биљем најчешће чуваркућом, умивале су се девојке у бистрим водама које су мирисале на цветове разних пролећних биљака и дозивале момке. Понегде, исцртавани су магични кругови око села и терале вештице и молитвама се призивало здравље.
Војвода Ђурђе је код осталих Срба распрострањених на северу и истоку Европе које данас зовемо Словени, приказан као изузетно леп и снажан младић који јаше на белом коњу, обучен у белој одећи, босоног, окићен пољским цвећем и са свежњем класја у рукама или са копљем у једној руци приказујући га и као ловца и ратника који убија змаја односно имплементиран је у природно божанство као симбол божанства спасења, рађања, обилатости и слободе које се бори против зла. Његова партнерка је Лада, богиња лета, плодности и лепоте.
У његову славу су прављене и лутке од сламе, које су називане именом овог божанства. Због тога су у различитим пролећним обредима, девојке одевене у бело и овенчане цвећем, јахале на белим коњима. На многим фрескама и рељефима приказан је и на коњу како копљем убија звер као што је змаја, аждаја, дивља свиња и змија.
Колику је војвода Ђурђе имао велику важност у нашој историјској и религијској свести, показује прича која каже да је он био заштитник и Немањића, па када је Стефан Немања доспео у пећину у коју су га заточила браћа, он се молио управо јунаку Ђурђу који је код Срба постао "тајно" божанство. И како то бива, у знак захвалности, никао је манастир, Ђурђеви ступови (опет србско име Ђурђеви а не Ђорђеви или Георгијеви ступови) изнад некадашње престонице Раса.
Да ли је случајност да се хришћански празник поклапа управо са даном када се празновао велики староверски празник?
Хришћани односно Ватикан и Цариград су "преклопили" овај стари србски празник наметнувши измишљеног римског војника као божанство. Црква је вековима својом упорношћу успела да присвоји вернике старе вере у хришћанску и данас се слави Св.Ђорђе или Георгије под називом Ђурђевдан и Ђурђиц.
Доласком нове друштвене пошасти као што је комунизам (који је у ствари био диктатура једне личности а не прави комунизам) сви верски празници су декретом укинути било хришћански или староверски поготово код Срба. Празник Ђурђевдан који је у то време већ попримио готово све елементе хришћанства осим назива, комунисти су као варку за народ померили за 1. мај а празник Ђурђевдан прогласили циганском славом као чин омаловажавања. На тај начин су покушали да оскрнаве и обришу свако сећање на овај дан када се празновао како велики хришћански тако и староверски празник.
Трагове Србског војводе Ђурђа откривамо такође под скривеним именима како код римљана тако и код грка. У римским списима наилазимо на податак да је најпознатији и најбитнији култ на древном Балкану био култ кога су римљани именовали у Трачког коњаника "Thrax eques" а који није ништа друго него наш јунак Ђурђе. Затим су Трачког коњаника са доласком хришћанства преобразили у Sanctus Georgius - Светог Ђорђа. У раном Риму на гробовима често су клесани симболи познати као ”трачки коњаник”. У то време Тракија се односила на већи део Балкана у којој је преовладавао србски живаљ. Дакле, и у раном Риму пре хришћанства видљиви су трагови србског јунака Ђурђа. Римски Трачки коњаник поседује готово све Ђурђеве божанствене и ликом приказане особине. Коњаник је приказан како у десној руци држи кратко копље којим убија звер. Уколико нема копље, рука му је подигнута у вис. Својом левом руком најчешће држи узде, штит или лиру. На рељефима се испред коња налази дрво око којег је обавијена змија коју коњ гази предњом ногом. Поред коњаника су приказани пси који јуре звер, најчешће дивљег вепра. Представља посредника између света живих и богова и био је и велико божанство плодности. Налазио би се на надгробним споменицима, иако се сам коњаник везује за воду. Култна места која су му била посвећена су била близу бунара и извора, дакле, поред воде јер је поред воде, језера, спасио девојку од змаја. На неким рељефима су често приказане и жене.
Војвода Ђурђе је повезан на неки начин и са Трибалским богом Сабазијeм (Савазијем) кога су Грци именовали у (Savázios — Савазиос). Такође, у ткзв грчкој митологији бог Сабазије је приказан на исти начин као Трачки коњаник код римљана. У истом ставу са истом тематиком приказа где убија звер. Тако је у Трибалском божанству приказан како убија дивљу свињу. Глава дивље свиње прободена стрелом такође представља симбол божанства србског племена Трибала (Тривали, Сервали, Сербали) који су живели на простору садашње источне Србије и Шумадије све до реке Дрине.
Зато се на застави Трибалије налази дивља свиња са прободеном стрелом у глави. Ову заставу је користио и вожд Ђорђе Петровић Карађорђе у времену првог србског устанка. У грчким списима наилазимо на податке да су Трибали славили бога Сабазија који је представљан такође на два начина, у једном како убија дивљу свињу у другом са уздигнута 3 прста и са орлом на рамену.
У 5. веку, србски Ђурђе који је метафорички познат и као бог Јарило бива прихваћен код свих словенских народа у Словенији, Немачкој, Пољској, Чешкој, Белорусији, Балтичким републикама и у Кијевској Русији. У зависности од места у којима се славио био је зван по многим именима као бог Јарило, Јаровит, Јаровид, Арило, Жарило, Геровит, Рујевит. Јарилово име се такође данас садржи у терминима као што су „разЈарени“, што јасно указује на силу и храброст.
На тим старим србским просторима настала је митологијска прича где је Ђурђе односно словенски бог Јарило у ствари Перунов син. Кад се родио бог Велес га је отео и одвео у подземни свет где је провео детињство са Велесовим ћеркама. Како су Стари Словени замишљали свет као огромно стабло, Јарило се у подземном свету налазио у самом корену стабла. Да би дошао до врха, морао је да прође кроз крошњу, односно свет људи и тако доноси пролеће.
О његовом карактеру говори и песма из 19. века:
„Лази лази Лазаре!
Наш силени Јарило!
Ој, Јарило божило!
Наш престрашни (х)рабрило!
Војска ти се готови:
У Грмове лугове.
У Грмове лугове,
У Драшкове ограње.
Силна војска велика:
Обучена црвено.
Обучена црвено,
Светлу боју Јарила.
Опасана зелено,
Тврдом ветком дубовом.
Тврдом граном и светом,
Да побједи душмана.
Огрнуто плаветно,
Да му буде стасито.
Тврдо јако стасито,
Свето красно и стално.
Пригрнуто пребело,
Да му буде невино."
Ако правимо поређење између прослава код хришћана и старосрбске и старословенске вере који се славе истога дана, примећујемо јасно подударање супротности
Стара србска и словенска вера је славила почетак новог живота док хришћанска вера слави погубљење свога свеца. РАЗЛИКА је огромна, у прослави РОЂЕЊА и СМРТИ.
У сваком случају култ србског војводе Ђурђа је старији и представља претечу римском и словенског божанству као и ватиканском и цариградском свецу.
Симбол бога Јарила
Коментари
Постави коментар